Zatvori

Dan Stuart & Don Antonio @ Elektropionir: Gringo (Don’t) Go Home!

Dan Stuart & Don Antonio @ Elektropionir: Gringo (Don’t) Go Home!

PIŠE: Srđan Strajnić

Dan Stuart & Don Antonio @ Elektropionir, Beograd, 02.04.2019

Jedna od retkih svetlih tačaka muzike osamdesetih, bar po mom ukusu, bila je grupa „Green On Red“, za koju mnogi, pa čak i oni koji misle da su bolje upućeni, nikad nisu ni čuli. Naročito u Americi, njihovoj matičnoj zemlji.

Zato sam jedva dočekao da njihov glavni autor i pevač, Dan Stuart, dođe u Beograd. To se najzad dogodilo marta 2012. Svirka je bila zakazana u Gun Clubu, u Miloša Pocerca.

Za taj nastup je vezana jedna anegdota – kako legenda kaže, dok su se organizator, Dan i Antonio vozili ulicom Kneza Miloša ka mestu nastupa, Dan je upitao: „Kako se zove mesto gde sviramo večeras?“ „Gun Club“ – odgovorio je organizator. „Hehe, ova ulica se onda sigurno zove „Bulevar Jeffrey Lee Piercea“! Tako je valjda razbijen led između Dan Stuarta i Beograda, gde je uvek odlično priman. Publika nije bila mnogobrojna, ali je bila vrlo entuzijastična.

Tako je bilo i ovaj, treći put u Beogradu.

Za Don Antonia je ovo sedmi-osmi put da nastupa u Beogradu, ni on ne može tačno da kaže. Pratio je Dana Stuarta na sva tri njegova nastupa,  a poslednji put sam ga gledao sa njegovim bendom na Dorćol Platzu prošle godine, na nezaboravnom nastupu pred sramotno malim brojem gledalaca.

Gun Club više nije aktivan, pa je ovoga puta odabran Elektropionir.

Bio je sasvim pristojno popunjen (možda 150 ljudi), što ne čudi jer Dan Stuart je dokazani šoumen, uvek pored svirke ispriča po koju zabavnu ili dirljivu pričicu, a i Antonio ne zaostaje kad se govori o tome.

Ovoga puta nas je Antonio nasmejao pričom o svojim mikstejpovima za zavođenje žena – kad god stavi neku Green On Red pesmu na mikstejp, od zavođenja ne bude ništa.

Ni Dan mu nije ostao dužan: „ ipak treba da se zapitaš – kaže Dan – da li je do tih pesama ili je do tebe, Antonio!“.

Na stranu pošalice i zadirkivanja starih prijatelja, prvi je poentirao Don Antonio sa svojom novom pesmom, jednom od retkih u kojima peva (tako što ne peva), predivnom „Fuoco di stelle cadute“ (Sjaj ugaslih zvezda).

Dobro je iskoristio svojih sedam solo minuta učinivši da sa nestrpljenjem čekamo njegovu novu ploču.

Ostalih sat i po Dan Stuart je bio u žiži a Antonio Gramentieri na električnoj gitari i njegov kolega Fernando na udaraljkama u pratnji.

Koncepcija nastupa je bila slična prethodnom njihovom u Beogradu, 2016, ali obogaćena nekolicinom pesama sa poslednjeg Stuartovog albuma, trećeg iz Marlowe Billings trilogije, „The Unfortunate Demise of Marlowe Billings“.

„The Day William Holden Died“ je, recimo, bio jedan od vrhunaca koncerta. Ako se dobro sećam, čini mi se da je u najavi još jedne pesme sa tog albuma, „Tuscon“, rekao „ne vraćam se u „The United Snakes“, što je izazvalo smeh u publici.

Ipak, izostao je moj favorit sa te ploče, dirljiva „Upon a Father’s Death“.

Sa „The Deliverance of Marlowe Billings“ tu su „Gringo Go Home“ i još lepša „Searching Through the Pieces“ sa stihovima koji se pamte „…now I’m just searching through the pieces, looking for whatever’s left of me“.

Odsvirao je jednu posvetu Džonatanu Ričmenu, jednu sa prizvukom živahnog kantrija iz Danny & Dusty repertoara i, u centralnom delu koncerta, nekoliko „Green on Red“ favorita po izboru publike.

„Sixteen Ways“, „Little Things in Life“ i „Rock’n’Roll Desease“ su prošle, a „Two Lovers (Waiting To Die)“ i „Hector’s Out“ nisu, uz Danovu napomenu da sledeći put mora bolje da se pripremi, da nije očekivao da mu publika traži, kako je rekao, „deep album cuts“.

Bisa nije bilo jer kako je rekao: nećemo sad izvoditi onu predstavu gde mi kao odlazimo a vi nas kao zovete natrag. Ali, završnog aplauza, onog spontanog, je itekako bilo. Verujem da niko od prisutnih nije zažalio što je došao, kao što verujem da će svako od prisutnih doći i sledeći put.

Scenski lik koji je Dan Stuart izgradio najbolje bi se mogao opisati stihom iz opere „Pagliacci“ Ruđera Leonkavala „Ridi, Pagliaccio, sul tuo amore infranto“ (Smej se, Pajaco, na tvoju slomljenu ljubav). Žovijalan, ali sa jakom dozom sete. Svestan je toga i Dan Stuart – kad god pogleda svoju gitaru, kao u ogledalu vidi onog pajaca pričvršćenog za nju sa glavom na dole, kako mu se se smeši.

Čoveku u „nekim“ godinama koji je prošao dosta toga i kome, posle svega lepog i ružnog što je doživeo, ostaje samo auto ironija kao zaštitna barijera prema spoljašnjem svetu.

Ostaju i njegove pesme, naravno. Trebalo bi da to bude dovoljno. I njemu, i nama.

 

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Još jedna vrhunska svetska muzička atrakcija dolazi ovog leta u našu prestonicu: Thievery Corpora

Oni nisu samo bend, oni su omladinska organizacija koj

Legendarni Mihail Jurovski, predst

Ostavi komentar