Zatvori

Don Antonio @ Dorćol Platz, Beograd, 16.03.2018

Don Antonio @ Dorćol Platz, Beograd, 16.03.2018

256
5

Dogodilo se da sam te večeri, na koncertu Don Antonia, ponovo proživeo knjigu Umberta Eka (Umberto Eco) “Misteriozni plamen kraljice Loane” (La Misteriosa Fiamma della Regina Loana). Jedan od značenjskih nivoa knjige je, kao što možda znate, o tome kako i koliko produkti masovne kulture kao što su knjige, muzika, stripovi, filmovi, novinski članci i slično, koji se konzumiraju u mladosti, utiču na formiranje nečije ličnosti. Na formiranje ukusa, vrednosnih sudova, na količinu i kvalitet ambicije, na političke stavove. Na tu knjigu, davno pročitanu, podsetila me je muzika Antonia Gramentieri-ja koja nas vraća u neko drugo, davno prošlo vreme. Interesantno je koliko je instrumentalna muzika asocijativnija od one čije su teme definisane tekstom pesme. Široko je polje koje se otvara slušanjem takve muzike. Kada se čovek prepusti, i dozvoli da se asocijacije slobodno pojavljuju i nestaju, pravi mali filmovi se odmotavaju pred našim očima. Prva asocijacija mi nije ni Fellini, ni De Sica, ni braća Taviani već, nećete verovati, Tinto Brass. Često podcenjivan kao režiser erotskih filmova, Brass je, po mom mišljenju, jedan od najboljih restauratora italijanskog načina života u vremenima pre, za vreme i posle drugog svetskog rata. Iako je njegov prvi plan uvek žena, u svom najprirodnijem najlepšem izdanju, u pozadini je uvek Italija, bilo da su to mali gradići sa svojim trgovima na kojima se odvija sav društveni život, ili Rim, večni grad u koji, kako kažu, vode svi putevi. Kroz njegove filmove se prelamaju istorijski događaji i promene njima prouzrokovane uz uvek prisutnu nostalgičnu notu. Nostalgija je crtana lepotom – kadrova, pejzaža, gradskih motiva, ljudi.

Baš kao u muzici Don Antonia. Lepota je osnovni princip njegove muzike. Sastav u kome nastupa na ovoj balkanskoj turneji nije sastav rokenrol benda: on, Antonio Gramentieri, svira gitaru, Piero Perelli bubnjeve/udaraljke, Gianni Perinelli Saksofon, bas klarinet i klavijature i Franz Valtieri saksofone i klavijature. Muzika koju oni emituju pripada pre svega Italiji, pa onda Mediteranu. Sasvim bi se lepo uklopila kao soundtrack nekog filma Tinta Brassa jer nimalo ne zaostaje za onom koju su za Brassove filmove radili Ennio Morricone, Pino Donaggio, Riziero Ortolani…Ako Brass, koji je u poznim godinama, bude ponovo snimao, ne bi me iznenadilo da pozove Antonia Gramentierija.

Ponoviću još jednom – odavno nisam slušao muziku koja je toliko asocijativna. Ne treba ni pominjati da je svaki od njih virtuoz na svom instrumentu. Za Antonija to znamo odavno, gledali smo ga više puta, sa mnogim američkim muzičarima koji su svirali u regionu, a dovoljno je samo pet minuta da vidite s kim imate posla. Kvalitet bubnjara Perellija je lako uočiti jer je čak i na bini postavljen u prvi plan, pa ne može da promakne ni njegov stajling pripadnika italijanskog pokreta otpora za vreme drugog rata. Par saksofonista, koji se povremeno mašaju klavijatura i elektronike, se savršeno dopunjava i doprinosi raznovrsnosti zvučne slike. I njihov stajling je individualizovan pa kad ih posmatrate na pozornici, ne možete pogrešiti – znate da pred sobom imate italijansku grupu. Još jedna filmska asocijacija je neizbežna – Mediterraneo Gabriele Salvatoresa. Jedan razlog je to što muzika Don Antonia zahvata širi prostor od Italije – Mediteran je njena prirodna sredina. Drugi razlog je benevolentnost i filma i Don Antonieve muzike. Ni u jednom ni u drugom nema nasilja, borbe, protesta, već se slavi život kao takav, što jednostavniji to bolji. Imajući u vidu da je koncert skoro u potpunosti instrumentalnog karaktera, prijaju najave pesama koje Gramentieri izgovara tako da zvuče sasvim spontano. Neke su prepričane anegdote sa turneje, na primer ona duhovita pričica iz Jagodine, kada je lokalni pravoslavni sveštenik koji je bio na koncertu upoznao Antonia sa svojom ženom. Antonijev komentar je bio: ako ikada postanem sveštenik, biću pravoslavni sveštenik. U onu drugu najavu, pomen nedavno preminulom Enriku Čačiju (Enrico Ciacci), čuvenom italijanskom gitaristi koji je u ranim godinama svoje karijere pratio svog brata Little Tony-ja, italijanski odgovor na Elvisa, a kasnije svirao sa Enniom Morriconeom, uneo je dosta emocija, uz naglasak na to da mu je bio jedan od najvećih uzora. Simpatično je bilo i ono priznanje da su dve najgore zemlje za rokenrol Italija i Španija sa svojim “mekim” jezicima i lepim melodijama, što se teško uklapa u “oštar” rokenrol zvuk anglosaksonaca. Pa kaže: najdalje dokle smo mi Italijani stigli u tom pravcu je twist, pa ćete twist i čuti.

Proletelo je tih sat i po ili dva, ne znam tačno, nisam gledao na sat. Neće svako od nas, ako sam dobro prebrojao,47 prisutnih te večeri osnovati svoj bend, kao što je to bio slučaj sa onih 44 na prvom Sex Pistols koncertu u Mančesteru, ali će svako od nas, u to sam siguran, iskoristiti svaku sledeću priliku koja mu se ukaže da prisustvuje nastupu Don Antonia, u kakvom god izdanju da dođe. I svako od nas će povesti još nekog, po mogućstvu nekog dragog, da namDon Antonio svojom muzikom ulepša veče.

Srđan Strajnić

 

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Eto, sem da vam napišem da je izašao ovaj novi volumen Cafe Del Mar-a ne znam šta bih još napisa

Još jedan u nizu Papik projekata koji zaista predstavljaju uživanje za uši. NU Jaz ovog puta kao

Vintage kompilacije su toliko postale zanimljive da je i izdavač poput prsikog Wagram-a morao da se

Ostavi komentar