Zatvori

GORAN STOJIČIĆ, AUTOR ZBIRKE PRIČA „BESANI“

GORAN STOJIČIĆ, AUTOR ZBIRKE PRIČA „BESANI“

584
5

Osećanja slikana rečima

Zbirka priča „Besani“ Gorana Stojičića (Ammonite 2016.) u kratkom vremenskom periodu od objavljivanja, čini se, osvojila je čitaoce. Neobična forma Goranovih priča , nesvakidašnji stil i i pristup izgleda su uneli osveženje na ovdašnju književnu scenu. Upravo iz navedenih razloga razgovarali smo sa Goranom da saznamo kako je došlo do ovog izdanja i zbog čega je naš sagovornik uopšte počeo da piše.

Koliko sam shvatio tvoje pisanije je krenulo sa Facebooka pa malo nam objasni istorijat „Besanih“?

– Da. Mada, pišem oduvek, ali nikada nisam bio zadovoljan kako je to ranije izgledalo, tj. možda me to nije ni zanimalo. Pisao sam samo za sebe. Nikada nisam ima o plan o knjizi. Uvek su bile priče. Stotine. Drugačije od ovih. Na žalost, nisu sačuvane. Pisane su u rokovnicima i zgubljene u selidbama. Žao mi jer bi mi bile lepa uspomena, a neke možda poslužile kao skelet za nove. A Facebook… od „njega“ je sve počelo. Slučajno sam jednog subotnjeg jutra objavio svoju prvu priču ne razmišljajući šta će se desiti. Dok sam se okrenuo, shvatio sam da se to ljudima dopada. Komentari su me na samom početku čak i uplašili. Među prvima je bio i onaj, Dejana Boškovića, direktora izdavačke kuće „Ammonite“, koji je napisao: „Hajde da objavimo knjigu“. Nakon druge objavljene priče se pojavio drugi izdavač, a nakon sledeće – treći. Dakle, sve suprotno od uobičajenog sleda događaja za nekog ko piše da bi kasnije potražio izdavača. Bez razmišljanja sam se odlučio za prvu ponudu. Dejana sam već poznavao, on je zaslužan za za taj glavni „klik“, a s obzirom da je „Ammonite“ kuća kojoj je muzika i sve oko nje osnovna delatnost, bilo je više nego logično da „Besani“ postanu njeno novo dete. Prijatelji sa Facebooka, a i oni koje ne poznajem su mi dali vetar u jedra, a ja njima, u znak zahvalnosti, jednogodišnji „direktan prenos“ nastajanja knjige.

Otkuda ideja da ti odnos muškarca i žene bude u prvom planu kad si mogao da se prihvatiš mnogo isplativijih tema poput politike ili društvene analize?

– Hm… Pisao sam i o politici, i društvu, ali i o muzici, filmu, fudbalu. Čak sam na nagovor mnogih, otvorio i blog, koji sam posle nakoliko meseci prestao da pišem. Sve te teme su mi bile samo za trenutne utiske. U njima sam nalazio inspiraciju samo za dnevne komentare i poneku analizu. Mene u životu zanima puno toga, ali ne mogu o svemu da pišem. Zapravo i mogu, ali me to ne ispunjava. Ljubav, i odnosi muškarca i žene u njoj, je nepresušna tema. Osećanja. Njih volim rečima da oslikavam. Bez razmišljanja o isplativosti. Bez razmišljanja o bilo čemu drugom. Jedino sam sa mojim likovima ih priča, godinu dana mogao da živim. Da se sanjima smejem, plačem, radujem i tugujem, dok su rešavali sve rebuse koje sam im zadao.

Da li ima autobiografskih momenata u „Besanima“?

– Ima. U naznakama. Čak neprepoznatljivih za moje najbliskije prijatelje. Ništa od bilo čega dramatičnog što se može pročitati. Mislim da je nemoguće pisati fikciju, a da se u njoj ne nađu određeni fragmenti iz života. Nekada svesno, a nekada određeni delovi isplivavaju iz podsvesti, o kojima pisac uopšte ne razmišlja. Tek nakon stotog čitanja shvati da to već doživeo ili izgovorio određenu rečenicu koja se „pojavila“ u dijalogu njegovih junaka. Da demistifikujem neke stvari, u pričama „Roman“ i „Recept“, autobiografskih detalja ima najviše. U ponekoj su skriveni i neki detalji iz života ljudi koje poznajem, ali tako su ušuškani da ih, verujem, ni sami ne prepoznaju.

Kada sam pročitao „Besane“ imao sam utisak da su priče poređane tako da postoji neki tok, ali kada sam razgovarao sa drugim čitaocima oni nisu imali takav utisak, pa razreši dilemu jesu ili nisu tako poređane?

– Danima sam ih, pred prelom, slagao po nekom redu. Ne po nastajanju, već po dinamici knjige. Pokušao sam da napravim određene amplitude koje bi čitaoce vozile od prednje do zadnje korice. Da dižem i spuštam tenziju, i na neki način zatvorim krug. Kao sa muzikom na ploči. Ali sada, posle četiri meseca od izlaska iz štampe, siguran sam samo u jedno: prva i poslednja su ne svojim mestima. Početak, koji mnoge šokira, i kraj, koji svojom tačkom definitivno čitaocima dozvoljava da zatvore oči i – korice. Naravno, sve priče se mogu čitati bez ikakvog reda, ali tok koji si primetio, ipak postoji. Suptilno. S obzirom da sam želeo, a izgleda i uspeo, da čitaoci moje „kratke pisane filmove sa soundtrackom“ pročitaju više puta (mnogi se odmah nakon čitanja priče odmah vrate na njen početak), redosled nije od velikog značaja. Tako je od „Pâda“, koja otvara knjigu, a za koju su neki kritičari i pisci rekli da postaje antologijska kratka priča, pa preko „Puta“, „Majke“, „Samoubistva“, „Prošlosti“… U pravu si i ti, ali i čitaoci koji razmišljaju drugačije od tebe. Stvar je ličnog doživljaja, raspoloženja i trenutka u kojem se „Besani“ čitaju.

Na kraju najinventivnije pitanje: da li spremaš nešto novo?

– Napravio sam pauzu kada je knjiga objavljena. Oko mesec dana. Pišem, ali ne onim intenzitetom koji je postojao dok su „Besani“ nastajali. Za sad su podfolderi rasuti u glavnom folderu koji je još uvek bezimen. Zapravo, piše „Novo“. Zadao sam sebi nešto veći zadatak. Zasebne priče, koje će biti tako poređane da formiraju roman. Potrajaće. Još nisam uvučen u njih, ali ko zna… možda se to desi – noćas.

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Roman Aleksandre Cimpl je delo koje vas posle prvih nekoliko stranica usisa među svoje korice i ne

Ukoliko ste mislili da su na ideju da se muzika limenih duvačkih orkestara sa naših prostora preds

Ono bikes je nezavisni proizvođač bicikala i elektro-bicikala iz Srbije. Ramovi se prave ručno, a

Ostavi komentar