Zatvori

INTERVJU DANIJELA KNEZ: Autoritete sam ritualno spalila

INTERVJU DANIJELA KNEZ: Autoritete sam ritualno spalila

RAZGOVARAO: Vladimir Đurđić

DANIJELA KNEZ, autorka romana „Okean u oku“, „Moja Gernika“ i „Gola Idora“ govori za Gle e-magazin kako dolazi do tema, da li je birajući umetnički izraz u krenula putem kojim se ređe ide i podelila sa nama sećanje na šokantnan početaknjene književne karijere.

Da li postoji jedna tema koja je zajednička za sve tvoje romane i šta je dodirna tačka tvojih književnih junaka?

Moji romani su potpuno drugačiji jedni od drugih. Povezuje ih samo detaljna analiza različitih psiholoških profila, a kroz aspekt potpune izloženosti ljudskog bića životu, uslovima, vremenu u kom živi i naposletku sudbini.

Kao pisac nisam opredeljena žanrovski sem da su skoro uvek u pitanju prozna dela u kojima negujem bogatu i složenu fabulu kroz koju provlačim filozofski i duhovni konstrukt.

Ako bih se ipak usudila da kažem da postoji neka zajednička tema, onda je to definitivno analiza psihe i duha čoveka, od animalnog u njemu, preko seksualnosti, do emocija, ega, ranjivosti, nepredvidivosti. Svi moji romani nagone čitaoce da uđu u svojevrsnu samoanalizu i zapitaju se da li se prepoznaju u glavnim i sporednim akterima.

Koliko ima ličnog u tvojim knjigama i da li si pribegla „proverenoj autorskoj fori“ da zapravo pišeš ono što bi želela da čitaš?

Preformulisaću, ponekada pročitam knjigu za koju pomislim da mi je žao što ja nisam autor tog sjajnog dela. Dakle, svakako pišem na način koji mi je blizak, o temama kojima i sama posvećujem pažnju ili bih volela da ih čitam negde drugde.

Ono što me muči kod svake nove teme je pitanje da li želim da napišem knjigu koja će se dodvoravati masi i samim tim postati komercijala, ili ću ostati verna sebi po cenu toga da kroz napisana dela biram užu ali kvalitetniju publiku.

Daću primer koji će čitaoci jasno razumeti: na tv-u možete emitovati kulturno obrazovni program, dokumentarnu emisiju ili modernu pošast savremenog doba – rijaliti. Svi znamo šta u ovom slučaju doprinosi kulturi a šta nameće kič i izaziva stagniranje kulture jednog društva., takođe svi znamo šta je traženije i šta se lakše prodaje.

Inače, ne verujem da postoji ni jedno štivo na ovom svetu kroz koje nije prožet duh stvaraoca. Duboko smo upleteni u sve što stvaramo i nemoguće je reći da nema ničeg ličnog u onome što proizilazi iz nas samih, koliko god mi to nazivali fabulom, maštom, idejom. Nema autobiografskog, ali sve moje knjige su itekako lične, ne toliko po sadržaju i događajima već po osećanjima i razmišljanjima kroz koja prolaze svi moji junaci.

Pisac mora biti empata, dobar posmatrač i još bolji profajler sveta u kom obitava. Ukoliko ste bogati za ta iskustva, lako vam je da iz njih stvarate nove svetove, živote, zaplete i rasplete.

Gde pronalaziš teme za svoje knjige?

Svuda. Percepiram, upijam, analiziram sve što vidim ili čujem. Svet i ljude oko mene doživljavam kao komplikovane tvorevine sazdane od milion oprečnosti. Gde god pogledate možete videti dobar materijal za misao oko koje počinjete graditi i konstruisati čitav jedan novi univerzum.

Možda svi pisci vuku isto prokletstvo ili dar; preosetljivi su na čulni svet izvan njih, na dešavanja, na pojave, zvukove i mirise, na osete, na ljude i energiju svega, možda zato imaju stalnu potrebu da sve doživljeno isfiltriraju kroz imaginaciju i od toga stvore nešto novo.

Kada si objavila prvi roman da li te iznenadila reakcija čitalaca i da li ti si imala tremu od prvih susreta koje si imala u funkciji spisateljice sa kolegama piscima i čitaocima?

Moram da priznam da je prvi roman ostao neprimećen. Naime, za taj rukopis to jest prvi roman, sam dobila nagradu grada u konkurenciji najboljeg prvenca. Pre objavljivanja, našao se u rukama jednog našeg poznatog kritičara. Iako je još neobjavljeni roman bio nagrađen i samim tim priznat u književnim krugovima, ja sam ostala pod utiskom snažne kritike pojedinca.

Rečeno mi je da roman ne priliči mojim godinama, bila sam u ranim dvadesetim a roman je odisao zrelošću, mudrošću staraca, dijalozima koji priliče ruskim klasicima, a ne prilikama našeg doba i našeg govornog područja. Zamereno mi je što iz dela potpuno izostaje makar i naslućena vulgarnost, koja bi likove učinila autentičnima, a delo prijemčivije čitaocima.

Zbog moje preosetljivosti i možda nesigurnosti koja mi nije dozvolila da pojmim kvalitet ispisanih misli sročenih u jedno delo, ja sam odmah nakon objavljivanja mog prvog romana, buntovno skoro sve primerke spalila, konkretno sakrila sam ih od kritičke misli publike bojeći se još većih kritika. Bila je to loša godina za mene, ali topla zima jer smo moja porodica i ja grejali celu kuću tri meseca mojim knjigama. Roditelji su uzalud pokušavali da me odgovore od sulude odluke. U to vreme taj kritičar je predstavljao veliki autoritet za mene.

Vremenom sam prestala da verujem u autoritete.

Naučila sam da sumnjam, tada u sebe, sada i u druge. To je neobičan i malo nesmotren put kojim neko pravi prve ozbiljne korake ka svojoj karijeri, ali ujedno i vrlo hrabar, usudila bih se da zaključim. S obzirom da sam pojam autoriteta ’ritualno spalila’, kolege pisce, kao i publiku, sam susretala bez imalo treme, oslobođena bilo koje vrste straha od rivaliteta i intelektualnog nadmetanja. Svi vredimo, posedujemo neosporivi kvalitet i u isto vreme, kome bismo mi to bili bitni, dakle ima li u nama zaista istinske vrednosti? Ne zavisi od nas, već od merne jedinice. Da li merimo trajanjem i generacijama koje će nas čitati, ili merimo trenutnim uspehom nametnutim aktuelnim trendovima i temama? Sve je podložno nestajanju naspram vremena, čotaoci, pisci, dela.

Pretpostavljam da si se tokom rada na knjigama konsultovala sa bliskim ljudima do čijeg mišljenja ti je stalo, pa da li si nekad (ako se to dogodilo) usvojila njihov predlog i nešto promenila u pisanju?

Stalo mi je do mišljenja svih meni bliskih ljudi, ali konkretno ako govorimo o kritičkoj misli naspram mog književnog dela, tu dozvoljavam slobodu samo mom najboljem prijatelju, da, ne samo iznese mišljenje i konstruktivnu kritiku, nego i da sugeriše oko promene, izbacivanja, dorade nekih rečenica, čak i pasusa. On je doktor filoloških nauka i kolega pisac, mada titulom nije osvojio moje poverenje, učinio je to zadivljujućim intelektom i isključivo pojavom i bivstvovanjem, njega kao Čoveka.

Danas je vreme digitalizacije što ima i dobre i loše strane. Kao spisateljica koliko ti društvene mreže pomažu da dopreš do čitalaca, a koliko preporuka „od uva do uva“ i šta generalno misliš o ovakvom korišćenju društevnih mreža?

Nemam ništa protiv njih, naprotiv, smatram ih veoma korisnim, ukoliko znamo da ih koristimo na pravi način. Sredstva informisanja menjaju formu i sada već osetno opada popularnost klasičnih medija – televizije, magazina i radija, jer sve sadržaje birate i nalazite na internetu.

Ovakva vrsta omasovljavanja medija, dostupnosti informacija i povezanosti sa svetom je promenila čovečanstvo i, iako bih imala da iznesem gomilu kritika na račun ove opsesije zvane internet i društvene mreže, za sada ću samo prokomentarisati njene pozitivne aspekte.

Brz život nameće pribegavanje brzoj komunikaciji. Čovek živi duže, ali paradoksalno ima sve manje vremena.

Gledajući iz tog aspekta, ako nam je dolaženje do čitalaca na samo jedan klik od nas, naravno da ćemo to iskoristiti. Ljudi su danas više nego ikad vizuelna bića. Moraju nas prvo primetiti a onda se zainteresovati za ono što imamo da im ponudimo.

Društvo kao takvo evoluira, postaje tehnološki ovisno, pisci, kao i svi drugi ponuđivači, mogu izabrati hoće li ići u korak sa vremenom ili biti na određenoj distanci od sveta. Društvene mreže mi pomažu u komunikaciji sa publikom. Ljudi žele da ih animirate, da ih ubedite da postoji dobar razlog zašto biraju baš vaš roman za čitanje. Imajući u vidu da sam većinu svog vremena posvetila humanitarnom radu i angaživanju u jednoj nacionalnoj i evropskoj organizaciji, time direktno zapostavljajući karijeru pisca, mogu vam reći da sam ponekada čak i iznenađena brojem ljudi koji čitaju moje knjige i redovno prate moj književni rad. Ipak, pre nego što su me pronašli na društvenim mrežama, ljudi su me pronašli ’od uva do uva’.

Na kraju „najnekonvencionalnije“ pitanje da li pišeš nešto novo?

Novi roman mi je u glavi. Konstruisan, razrađen i završen. Na računaru za sada stoji samo naslov i podnaslov koji glasi: PIŠI, ČITAOCI ČEKAJU!

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

3KOMENTARI
  • Postavio Miloš

    Ova devojka je mnogo više cenjena u svetu nego kod nas. Znam za bar dve njene nagrade, jednu evropsku a drugu na globalnom nivou koje jasno govore o tome ko je ona. Predstavlja našu zemlju na najbolji moguci način kao izvanredan govornik-predavač. Veliki humanista koji je spasao mnoge živote! Trebalo bi da se ova zemlja ponosi njome! Knjige su joj izvanredne, ali šta je knjiga naspram spašavanja ljudskih života. Pozdrav za našu književnicu I veliku humanistkinju!

    / Odgovori
  • Postavio Jelena soldatovic

    Kako mi je drago da postoje ovakvi ljudi kao sto je danijela i magazin kao sto je vas. Licno sam veliki fan njene pisane reci i samo mogu da dodam da bi bilo divno kada bi "okean u oku" napokon dobio svoj prostor i bio malo vise medijski podryan jer se zaista radi o izuzetnom delu!

    / Odgovori
  • Postavio Sofija DELIBASIC

    Odličan intervju. Potražila sam njene knjige, nažalost, sve je rasprodato. Uspela sam da nađem samo Moju Gerniku. Da li neko zna kako da nađem ostale? Hvala unapred.

    / Odgovori

Ostavi komentar