Zatvori

Istra/Italija 2017. On Tour on tour

5.0 / 5

Istra/Italija 2017. On Tour on tour

437
5

Da li ste probali čokoladu sa najkvalitetnijom morskom solju?

Mislim, ova turneja je donela dosta toga što smo uradili prvi put.

Pre svega, prvi put smo nastupili sa Nenadom Pejovićem (KKN) na gitari i mandolini. I bilo je odlično. Možda smo malo izgubili na preciznosti, ali smo u produženim opuštenim verzijama dobili dodatno psihodelično putovanje. Nas dvojca sviramo već dvadesetak godina i prilično dobro osetimo kuda pesma ide i povedemo je u zajedničkom pravcu. Bilo je zadovoljstvo ponoviti taj trip, ovog puta u akustičnom ruhu. Moram da kažem da pomalo priželjkujem da se Nenad, bar u nekoj pesmi, pridruži Ivani, Marku i meni na sledećem albumu On Toura.

Takođe, prvi put smo bili tako daleko od kuće. Brojke kažu: 8 dana, 8 koncerata, 4000 km, 19 sati vožnje u cugu, 2 plaže na 2 mora, 2 prevozna sredstva, 1 ozbiljan kvar. Ono što se brojkama ne može iskazati je količina gostoprimstva i dobrih vibracija koje smo dobili, kao i senzacije i utisci koji su nas bombardovali svakog trenutka. Nismo jednom rekli „Bole (naš izdavač, buking agent tur menadžer, alfa i omega organizacije), otkaži ostatak turneje, ostajemo ovde do daljnjeg“. I, naravno, put nas je vodio dalje. Čokolada sa morskom solju je bila samo prva u nizu kad je o hrani reč. Gde su pohovani cvet tikvice sa mocarelom i inćunima, pržene artičoke, originalni matrićano, venecuelanska kuhinja, gelato… a o vrstama piva i vina ne vredi ni počinjati, izgubio bih se. E, da, kad poručite pivo, lako vam se može desiti da dobijete flašu od 0,7. Raj.

Istarski deo turneje činio je tri koncerta u dva dana u Pazinu i Umagu. Već smo svirali tamo i glavni utisak je radost ponovnog viđanja sa prijateljima. Kao kada ponovite letovanje od prošle godine.

Bunker u Pazinu, u kući sagrađenoj 1728. je klub sa retko dobrim zvukom i retko erudiranom publikom. Pamte da smo prošli put svirali Townesa van Zandta, pa smo na bis izvukli Waiting Around to Die. Bez prethodne vežbe. Pazin me uvek očara tim vintidž vajbom u sudaru sa gradom koji i danas živi i nije spomenik.

Umag je naša druga kuća na moru. U Bouni Amicima smo svirali barem pet puta, a meni su uvek drage te jutarnje unplugged svirke u bašti, na nekoliko metara od mora. Biska, crno pivo, talasi čine najopušteniji ugođaj za svirku. Nenadu je bilo prvi put da svira na suvo i mislim da mu je i sada taj koncert najdraži. Druga svirka je trebalo da bude u suton, u Yoyo beach baru u Zambratiji. Međutim, plaža, kupanje, roštilj, dobro društvo,malo su pomerili početak, a kraj do duboko u noć. Na bini nam se pridružio i Vlado Kuzman. Svirali smo i što znamo i što ne znamo. Na kraju to je bila žurka za najbliži krug istarskih i beogradskih prijatelja. Noćili smo „where pavement turns to sand“ u kamenoj kući u blizini Buja, opevanoj u pesmi kao „blue eyed house“. Donela nam je preko potrebno smirenje i odmor pred put koji je sledio.

 

 

U ponedeljak nismo imali koncert, pa smo ga iskoristili da pređemo dug put od Buja do Montepolli di Sabina, malog mesta na 40 kilometara od Rima. S obzirom na slobodan dan, rešili smo da deo puta do Bolonje ne idemo auto-putem. Da malo, makar kroz prozor kola, upoznamo i severni deo Italije. To je produžilo put, ali uz more sa desne strane i gradiće kroz koje smo prolazili, vredelo je. U Montepolli smo stigli kasno, sa terase su se videla svetla Rima u daljini, nebo je bilo zvezdano. Idealno za opuštanje pred spavanje u staroj klasičnoj italijanskoj kući.

U Rim smo stigli oko pola 5, neposredno pred najveći špic. Prvi put sam tu i ispunio je sva očekivanja koja sam imao i koja nisam imao od Večnog grada. Dva sata turističke šetnje u blizini kluba, tonska proba, večera, svirka. „In Vino veritas“ je mali i nabijen. Bina je improvizovana u krajnjem separeu, ali više nego dovoljna za nas troje. Sve to nije bitno jer je klub lepo popunjen, ima dosta naših ljudi i njihovih prijatelja. Tu je pre svega čovek koji je najzaslužniji što se ova priča ostvarila. Naš više nego domaćin u Italiji, Vittorio la Pietra, koji je organizovao celu stvar, ugostio nas je u svom domu i brinuo se o nama tokom celog boravka. Nakon svirke i priče sa našima, krećemo sa Vittoriom ka njegovoj kući u Sori.

 

 

There’s been some misunderstanding. Jeste li čuli razliku između originalnog first pressinga i remasterovanog reizdanja vinila No Other Gena Clarka? Do sitnih jutarnjih sati su se te noći, po dolasku iz Rima, u stone hausu preslušavali skriveni klasici istorije rokenrola. Gene Clark, Neil Young, Dave Alvin, Alehandro Eskovedo… čuli su se iz mermernih zvučnika jasnije nego ikad. Zvuk je otvarao nova vrata razumevanja i slojeve ovih remek-dela. Nikada se jasnije nije čuo trud tih momaka da se dođe do svetog grala rokerskog svetonazora. Magija.

Kako je prethodni dan završio, tako je sledeći počeo. I nastavio. Sve do polaska na sledeći gig. Eboli je gradić skoro na krajnjem jugu Italije, stotinak kilometara južno od Napulja i tridesetak od Salerna. Klub je pravi rokerski, podseća na beogradsku Akademiju, samo je manji. Bina je odlična, zvuk takođe. Naši domaćini su divni i učinili su sve da se osećamo kao kod kuće. Ujutru je plan da svratimo u Salerno na sat, zatim sat na plaži u Vietri sul Mare i da se lagano vratimo u Soru na ručak i zatim svirku.

No, plan je tu da se izjalovi. Posle najfenomenalnijeg sata na plaži u marini de Vietri, neposredno po prolasku kraj Napulja, crveni sandero je prokuvao. Staro crevo je lagano gubilo vodu i na kraju se pregrejao motor. Ostavili smo ga na benzinskoj pumpi, 130 km od sledećeg nastupa, Vittorio nas je pokupio i u Soru smo stigli taman na tonsku probu. Sandero smo sutradan opravili i radio je kao sat do kraja puta. U stvari, mr. Wolf la Pietra ga je opravio. U priči su bili karabinjeri, napuljska mafija, nova pesma i italijanski advokat koji je i mehaničar. Ali više o tome, možda, neki drugi put.

 

 

Ivana je na celoj turneji bila oslonac benda. Ako bi Nenad i ja odlutali i svojoj psihodeliji, nepogrešivo nas je vraćala na vreme u pesmu i vodila je svom kraju. A na koncertu u Sori je apsolutno briljirala. Da li je atmosfera na trgu ispred rodne kuće Vittoria de Sice ili osećaj da smo kao kod kuće, tek opušetno je ćaskala na italijanskom između pesama, komunicirala sa publikom dok su na zidu crkve iza nas emitovani prizori iz filmova i života režisera… it was something else.

Ceo stari deo Sore, Kančelj, bio je pun sveta. Otvaranje lokala Shoeshine, nazvanog po filmu De Sice, privuklo je mnogo ljudi. Na ulici se sekla pršuta i točilo vino, noć je bila topla, večeralo se u ponoć. Sutradan smo svirali u obližnjem Casalvieriju tako da smo imali vremena da na prozoru kamene kuće snimimo dve pesme za Soul Kitchen.

Artrock Caffe je, u stvari, dosta dobra roadhouse krčma sa venecuelansko-italijanskom kuhinjom. Gosti su bili i više nego zainteresovani za svirku. Pažljivo su služali što me je iznenadilo, imajući u vidu kvalitet klope na stolu. Mešavina piletine, dugo dinstane govedine i začina, sa prženim hlebićima, tortiljama… garnirano sa Jackom i pivom… inače, treba reći da je u Italiji publika pažljiva i poštuje bend. Nema mnogo priče, slušaju svirku bez obzira na to da li se svira napolju, u klubu, kafiću… za svaku pohvalu.

 

 

Bogdan Tanjević je, sa Oskarom Šmitom, Caserti doneo jedinu titulu šampiona Italije u košarci. Još ga pamte. Caserta je grad na dvadesetak kilometara od Napulja. Trebalo je da budu povezani kanalom kada je zidana letnja carska rezidencija koja neodoljivo podseća na Versaj. Nije bilo para za kanal. Car je poznat po tome što je gradio stanove za radnike u obižnjoj fabrici svile i vodio računa o njihovom standardu. Kažu da se ta utopija sada izučava na socio-ekonomskim studijama. Iza palate se i danas prostire park na 4 km2 sve do radničkih paviljona. Sve se to vidi sa terase našeg apartmana na poslednjem spratu bistroa u kome sviramo. Sve zajedno sa Vezuvom i Napuljem u daljini. Koncert sa Rough Maxom se završio iza jedan po ponoći.

So you wanna be a rock’n’roll star? Posle tri i po sata sna krenuli smo na 19 sati puta ka Beogradu. Ah, da, Nenada smo usput odbacili do Rima jer je te večeri svirao sa svojim matičnim bendom na Supernatural festivalu. Pravo iz aviona na binu na Adi Huji. Može li se biti više  R’n’R?

Vladimir Marinović

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Potpuno novi Chippendales šou i vreli plesači ponovo će pregrejati Dvoranu Doma Sindikata 21. mar

Kragujevački Arsenal Fest 07 upotpunio je spisak izvođača koji će nastupiti 22, 23. i 24. juna n

„Ugrizi se za jezik“, jednom je majka prekorila Cicu kada je ova na sav glas plakala pokušavaju

1KOMENTARI

Ostavi komentar