Zatvori

JELENA ĆUSLOVIĆ, AUTORKA ZBIRKE PRIČA „SNOVI ZA BUDNE“

5.0 / 5

JELENA ĆUSLOVIĆ, AUTORKA ZBIRKE PRIČA „SNOVI ZA BUDNE“

848
5

Razgovor vodio: Goran Stojičić

Ti si prevodilac. Svoje prve priče si pisala na engleskom. Da li ti je to pomoglo u kasnijem nastajanju knjige, koliko je u vezi sa činjenicom, da si, između ostalog, postala prepoznatljiva i po rečima koje ne postoje u srpskom jeziku?

Da, tako je sve počelo. Prve priče su na engleskom. Pokušala sam da ih napišem na srpskom, ali nisam uspela. One su morale da budu napisane na jeziku koji nije moj maternji, ali mi istovremeno pruža neobičnu radost i ja ništa nisam mogla da učinim kako bih to promenila. Nedavno sam pokušala da ih prevedem i shvatila da ću ih ipak ostaviti na jeziku na kom su nastale. Mišljenja sam da je originalna verzija teksta uvek najbolja i s tim će se složiti sve moje kolege prevodioci. Dve priče su nastale na engleskom, dakle to je njihov jedinihod. Interesantno je da je u prvoj koja nosi naslov ”Blue Moon”, reč o vili koja briše snove. U njoj sam se poigravala prevodom reči ”blue” koja znači„plav”, ali i „tužan”. Eto, naslov mojeknjige je„Snovi za budne”, a u romanu koji trenutno pišem, u čije stvaranje sam sva svoja čula uključila, bavim se bojama. Ništa nije slučajno; slučajnosti su bajka za odrasle.Engleski jezik mi jeste blizak, ali ne u onomsmislu kao većini mojih kolega. Bojažljivo tvrdim da sam se oduvek više interesovala za leksiku nego gramatička pravila, zato sam se, vremenom, upoznala sa pojedinim rečima čija upotreba nije uobičajenana časovima engleskog u školama. Odatle se moje interesovanje proširilo pa sam ubrzo počela da se poigravam morfološkim pravilima koja važe u jednom jeziku s tim što sam ih ja primenjivala u drugom. Ne znam da li je to pomoglo u nastajanju moje knjige, da se vratim na tvoje pitanje, uticalo je na sam stil pisanja, to je sigurno. Dosta toga je doprinelo stvaranju knjige, ne bih sad mogla da izdvojim šta je bilo važno, a šta manje važno. Verovatno sam samo čekala da me nešto dovoljno motiviše da shvatim da time treba da se bavim. Nije bitno do kad. Sad treba… To se upravoi desilo. U poslednjoj nedelji septembra 2016. godine, tad je sve krenulo. A što se mojih reči tiče, hvala ti, ali ipak mislim da je rano da za sebe kažem da sam po bilo čemu postala prepoznatljiva kao neko ko piše. Međutim, od samog početka su mi skretali pažnju na to, na oblik reči i red reči u rečenici. Opet, pokušala sam, ali nisam uspela da se snađem sa izmenjenim oblicima ili redosledom. Zato sam sve ostavila kako jeste. Jer ljudi koji čitaju moje tekstove ionako su osobe koje realno rasuđivanje ostave ispred, kao cipele kad se izuju, i uđu u sebe same. Od tog trenutka im je važan osećaj, samo im je ljubav bitna, ne i način kako se do nje došlo. Rekla bih zato da je sve uticalo i da je sve u vezi jedno s drugim. Poznavanje makar i jednog stranog jezika i nemogućnost da se osoba koja piše odgovarajuće izrazi na svom, maternjem, pravi pometnju u njoj, ali istovremeno pruža radost karusela na kojem se njeni čitaoci nalaze.

Tvoja zbirka priča je za kratko vreme postala veoma popularna. Koliko je njihovo objavljivanje, svakog četvrtka na Fejsbuku, bilo korisno i kako si se osećala čitajući komentare (koliko je sve uticalo na dalje pisanje)?

Pre svega, moram da istaknem, da nije bilo četvrtka i mojih objava koje su se neplanirano u taj dan ugnezdile, kao i ljudi koji su ih uporno svakog četvrtka uveče čitali, knjige nikada ne bi ni bilo, sigurna sam. Kad neko odvoji vreme kako bi napisao komentar na moju objavu ipri tom on bude takav da mojoj priči ponudi neku novu dimenziju, ukaže na ugao posmatranja kojeg, možda, do tada i nisam bila svesna, samo po sebi je bilo dovoljno da nastavim dalje, da se narednom četvrtku radujem još više. Jeste bilo korisno, još uvek je, jer time dobijam kritike sa raznih strana čak i od ljudi koje ne poznajem. Koliko je knjiga napisano, a da pisci nikada nisu dobili odgovor od publike koja je njihovo delo pročitala! Ono što je najduže ostajalo, bila je reč književne kritike, i to one najglasnije. Danas su se uloge zamenile i drago mi je da je tako. Konačan sud treba da daju čitaoci i prosek njihovog mišljenja se ne sme zanemariti. Kao kad spremate neko jelo; nije važno što bi ga neko lepše ili bolje spremio. Ako su ukućani zadovoljni i siti, ručak je uspeo. Ako nisu, ne vredi ni da vas šef nekog sjajnog restorana hvali i tapše po ramenu.

„Snovi za budne” miluju dušu, ali i udaraju u srce. Kako se ti osećaš sa svojim likovima i gde ih nalaziš?

Iskrena da budem, mene nije pomilovala nijedna. Svaku napisanu rečenicu sam osetila kao deo sebe da sam odlomila, ali drago mi je da oni koji su pročitali knjigu ne dele moje mišljenje nego tvrde, kako i sam kažeš, da „miluju dušu”. Što se likova tiče, ne pronalazim ja njih već oni mene. To su ljudi koji su mi bliski ili su nekada bili, svi oni koji su uticali na to da mi srce poskoči od sreće ili da se od tuge zgrči. Ljudi koji ostavljaju trag. A nametnu se nečim lepim, uvek lepim – kako se smeju, vole, dišu. I budu uporni.Tada i meni postanu interesantni da o njima pišem.

Fantazija je takođe jedan od tvojih zaštitnih znakova. Koliko je ona, zapravo, bliska ili daleka realnom životu?

Tek kada sam napisala prvu priču, shvatila sam koliko fantastičnih momenata ima i koliko je fantazija neophodni sastojakne samo stila kojim pišem, već i razmišljam. Svi ti ljudi koje sam malopre spomenula, na pojedinim mestima su opisani kroz prizmu fantastičnog u toj meri da im je bilo teško prepoznati same sebe. Ne bih znala da ti kažem koliko je fantazija bliska ili daleka realnom životu. Znam samo da ja bez nje ne umem, kao što ne umem bez ljudi koji dele moje mišljenje; oni koji maštaju, ljudi su koje najlepše volim.

I za kraj, „Duga za Olgu”, roman koji upravo pišeš… Kolika i kakva je razlika u odnosu na stvaranje prethodne knjige?

U poslednje vreme razmišljam da promenim naslov, ali da, za sada je „Duga za Olgu”. Planiram da napišem roman sastavljen od kratkih priča koje će, naravno, biti povezane. U tom pogledu, druga knjiga će se umnogome razlikovati od prve. Međutim, biće ih moguće čitati odvojeno, tako da čitalac neće biti opterećen pamćenjem velikog broja likova ili detalja. Sličnost dve knjige će biti u tome što ponovo pišem o ljubavi, doduše na jedan drugačiji način. Jedan od glavnih likova u knjizi je Olga, žena koja je slepa od rođenja, a koja, bez obzira na svoj hendikep, želi da nauči kako izgledaju boje, zapravo, kakav doživljaj istih imaju videći ljudi. Ljubav se rađa između nje i Dušana, čoveka koji će joj pomoći u tome, ali ne samo između njih dvoje… Sebi sam time postavila izuzetno zahtevan zadatak iako mi to nije bila namera. Olgu i Dušana nisam tražila, oni su se pojavili u mom životui ja sam, eto, prihvatila da pišem o njima, da ih u svoju fantaziju zaodenem.Drago mi je zbog toga. Nadam se da će i oni biti zadovoljni.

 

  • Prethodni post

  • Sledeći post

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Film izraelskog reditelja Samuela Maoza "Fokstrot" svečano će otvoriti 23. Festival autorskog film

Jedan od najzanimljivijih muzičara iz velike afričke države Gane, King Ayisoba će sa svoj

Potpuno novi Chippendales šou i vreli plesači ponovo će pregrejati Dvoranu Doma Sindikata 21. mar

Ostavi komentar