Zatvori

Kako sam mrzeo Valtera koji brani Sarajevo

Kako sam mrzeo Valtera koji brani Sarajevo

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Kada sam bio mali, bio sam valjda jedini klinac koji nije voleo Batu Živojinovića, legendarnog borca protiv fašista u svim partizanskim filmovima.

Dok su svi oduševljeno išli da gledaju kako “Bata koka Švabe” ja sam bio vidno uzdržan.

Šta ćete: Traume iz detinjstva.

A za njih je bio zadužen Bata Živojinović i njegov jatak, časovničar, poznatiji u javnosti kao glumac Rade Marković.

Da pojasnim:

Kada se 1972 godine pojavio legendarni film Valter brani Sarajevo, trebalo je dosta vremena da ga i moje male oči vide. Dok je “najgledanije ostvarenje u ex-yu kinematografiji” stiglo do uspavanog grada na Zapadnoj Moravi, prošlo je podosta vremena.

A ja sam bio ponosan na to što ću da gledam svog oca u partizanskom filmu…

I svi iz komšiluka su znali da će moj tata biti u njemu.

Vrpoljio sam se i svima oko mene u sali govorio kako će uskoro na velikom platnu da se vidi i lik mog oca. Ućutkivali su me i podsmevali se, ne verujući mi, naravno.

I stvarno: Pojavio se! Ušao je u sajdžijsku radnju i izgovorio legendarnu rečenicu…

“Baš je sparina… Vazduh trepti kao da nebo gori…”

A Rade Marković ga pogleda značajno i kaže “Da… Sprema se oluja…”

Jao koliko mi je srce bilo kad sam video kako moj tata izgovara “ja sam partizanski kurir… Nosim važnu poruku za Valtera…”

Odmah sam s ponosom počeo da mašem ručicom ljudima oko mene i da im govorim “Jeste videli mog tatu? On je partizanski kurir!” Naravno, i dalje mi niko nije verovao, a ja sam bio ismevan u gustom mraku bioskopske sale. Toliko da sam morao da izađem i iz protesta – piškim.

U trenutku kada sam se vratio u salu i ljutit ponovo pogledao na veliko platno, trajala je ništa manje legendarna scena u kojoj Rade Marković ide na konačno viđenje sa nekim lažnim partizanskim kurirom. Video sam i mog tatu kako nekoga čeka kod Begove Džamije. I Nemce kako se spremaju za neku akciju… I napetu muziku sam čuo… Video sam i Batu Živojinovića… Video sam i kako se moj otac ponovo sastaje sa onim sajdžijom (za kog sam kasnije saznao da se zove Rade Marković) i da ga pita gde je Valter, a da mu ovaj odgovara da nije bitno i da mu donosi poruku.

„Kakvu poruku“, upitao je moj otac.

„Za tebe i mene – posljednju“, odgovorio je sajdžija, izvukao pištolj i upucao mog tatu, koji je uz glasno „Aaaaa“ pao na zemlju.

Oh, kako me je boleo podrugljivi komentar nekog klinca iz škole „Ubiše ti ćaleta. Ako kad je bio izdajnik…“ 

Uh… Kakav izdajnik? Moj tata nikad nije bio izdajnik!

Čini mi se da od tad nije prošla gotovo nijedna godina u mom životu a da ja (koji danas, evo, brojim 52. leto) nisam barem jednom bio u prilici da gledam najpoznatiji film Šibe Krvavca o legendarnom sarajevskom borcu protiv fašista.

Čak i kad se zemlja u kojoj sam kao mali raspala, čak i kad je isto to Sarajevo bilo 1.425 dana opkoljeno, čak i kada su počele kvazi-istorijske priče o tome kako lik Valtera nije bio lik Vladimira Perića Valtera, već nekog četnika.

Film u kom moj otac, kao strani plaćenik i domaći izdajnik gine, prikazivao se iznova i iznova.

A onda je ovog 6. aprila, u istom tom Sarajevu, moj prijatelj iz studentskih dana, Jasmin Duraković, koji je u međuvremenu imao uspešniju karijeru od mene, i koji je postao direktor Filmskog centra Sarajevo, otvorio muzej posvećen jednom filmu: Filmu Valter brani Sarajevo. 

Tu vest ste zasigurno čuli.

Ja sam čuo za tu ideju baš od Jasmina, pre nepunih godinu dana, kada smo se u prolazu videli u Beogradu, na pivu tokom vrelih dana između dva filmska festivala.

Nisam verovao da će je izgurati do kraja. Jer… Mnogo je vremena prošlo, zemlja se raspala, ljudi se promenili, mnogo krvi je palo…

Jasmin me je čak pozvao i zamolio da snimim kratku izjavu šta za mene znači ovaj film i ovaj muzej, ali ja, zbog tehničkih problema – nisam uspeo da mu to pošaljem (nekad i ovi internet protokoli zakažu)…

Zato mu se ovom prilikom izvinjavam!

Bila bi mi čast da pozdravim grad u kom sam proveo najlepše dane svoje mladosti, svoje studentske dane, a i da na taj način odam počast gradu koji je mnogo voleo mog oca, koji je svoju karijeru proveo upravo u Sarajevu.

Sarajevo je dobilo svoj muzej posvećen jednom filmu. U tom filmu glavnu ulogu igrao je Velimir Bata Živojinović, Mladenovčanin. On u svom gradu nije dobio muzej. Dobio je trodnevni filmski festival, Valter fest. Dobiće jednog dana vizitorski centar. U prevodu, sobu ili kiosk u kom ćete moći da kupite uspomene na njega. Ma šta to značilo.

Ako ove godine kojim slučajem odete za Sarajevo, posetite muzej posvećen Valteru. I obavezno popijte hladnu vodu na Baščaršiji.

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Ostavi komentar