Srbija je ostavila dubok trag u evropskom i svetskom slikarstvu. Ma koliko to neko želeo da ospori, naročito dubok trag ostavila je – naiva.

Naivno slikarstvo zapravo vezuje za opštinu Kovačica, odakle su  Slovaci udarili temelje ovom značajnom slikarskom pravcu, koji i dalje želi da bude upisan u Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva, koju kreira UNESKO. Naročite napore na tom putu čini Fondacija Babka.

U sklopu tih napora, u Etnografskom muzeju organizovana je i prezentacija naivnog slikarstva Slovaka u Srbiji. 

SELO, A METROPOLA

Slike slabo obrazovanih, samoukih kovačičkih umetnika odavno su ovo banatsko selo stavile u rang svetskih metropola slikarstva.

Plavi konji Jana Knjazovica ne kasaju samo po šorovima ravnice, udomljeni su i umetničkim zbirkama Luvra i Vatikana.

Svetsku slavu doživeo je i najtalentovaniji predstavnik kovačičke naive, Martin Jonaš, čije su maestralno groteskne figure na platnu našle mesto i u najvrednijim privatnim kolekcijama na Zapadu.

Najprepoznatljivije su, međutim, šarene slike Zuzane Halupove, jer su se našle na brojnim obeležjima UNICEF-a.

Načičkane su ljudskim prilikama, kao i one Hijeronimusa Boša, ali umesto pobožnog straha i užasa, pune su sreće na rumenim obrazima debeljuškaste dece. U jednoj od apsurdnih ujdurmi sudbine, ta odvažna žena, koja se uzdigla u muškome svetu, nije imala svoj porod.

ŠTA TERA SELJANE NA SLIKANJE?

Temeljno je pitanje ovde, šta je to ponukalo jedva pismene seljake i zanatlije da se zimi, kada su odlagali motike, late kičice?

Slikanje nije pripadalo njihovom svetu, a za seljane je predstavljalo kolosalno gubljenje vremena.

Odgovor, koji se sam nameće, je da u svakom čoveku postoji potreba za neobičnim građenjem i izražavanjem sopstvenog identiteta kroz umetnost, a od talenta, hrabrosti i mnogih okolnosti zavisi da li će to i ostvariti. Zato samo retki svrate u umetnost.

Kako su ti potpuni neznanci uspeli da se iz sela predstave velikom tuđem svetu?

Šačica slikara 1951. osniva likovnu sekciju pri domu kulture i u početnom zanosu izgradnje novog društva, u kome umetnost neće više biti elitistička nego za radnike i seljake, dobijaju podršku.

Već sledeće godine 12 slikara učestvuje na izložbi. Obećavaju da će svake godine poklanjati po jednu sliku da bi se stvorio umetnički fond Galerije naivnih umetnosti, koja se otvara 1955.

Ta struktura bila je povod i odskočna daska mnogim kulturnim delatnicima da rade na promovisanju kovačičkih umetnika na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a potom i u inostranstvu.

Konačno, koliko sela se može ponositi slikarskom galerijom?

PIKASO, DALI I NAIVA

Sreća im se osmehnula početkom šezdesetih, kada je igrom slučaja, ili sudbine, naivna umetnost postala priča dana, zahvaljujući i tome što su najpoznatiji slikari tog trenutka, Pikaso i Dali, bili zainteresovani za autetntično primitivno/naivno slikarstvo.

Tako je Jonaš kasnije dospeo i do velike međunarodne izložbe crteža u Italiji, gde je, uz Salvadora Dalija, dobio zlatnu medalju.

On je bio među prvim naivcima, koji su sa preslikavanja razglednica sa gondolama, kao da vezu goblene, prešao na ideju slikanja koje izražava sopstvenu dušu, kako im je savetovao pančevački slikar Stojan Trumić.

A u Martinovoj duši bilo je i sećanje na detinjstvo, kada je, skrivajući se ispod stola, posmatrao teške ruke seljaka kako se odmaraju.

Na svojim platnima vrednoću seljaka dočarava upravo jako naglašenim čvornovatim rukama, koje stvaraju i tako održavaju život, te ogromnim stopalima, koje ga nerazdvojivo drže za plodne oranice.

U njegovim radovima često su prisutne humorističke i erotske crte. One zaokružuju poetiku njegovog izraza u, koliko jednostavnu toliko i duboku, istinu ljudskog postojanja.

U svoj kompleksnosti života, naziru se univerzalni principi, koji poštuju dvopolnost postojanja. Priroda čoveka svuda je ista. Razdvaju nas samo navike.

STEREOTIP ZUSKE

Raseljeni iz katoličke Slovačke, tada još u okrilju Austrougarskog carstva, ovdašnji Slovaci doneli su sa sobom asketski duh, urednost i radnu etiku protestanata, koja je bila neophodna da se opstane na ne baš tako plodnim obroncima Karpata.

Sa običajima da oslikavaju zidove soba, stolariju i tanjire, vezu košulje i bluze, nosili su sa sobom i osećaj za žive boje, svim starijim Beograđanima prepoznatljiv u širokim suknjama vrednih zuski, koje već decenijama dolaze da čiste stanove “finijih” porodica velegrada.

Beogradski žargon “zuska” je etnički stereotip za naše Slovakinje, nastao uprkos tome što Zuska Halupova, može svima da posluži kao inspiracija.

Ta neobrazovana seoska domaćica izašla je na velika vrata iz klišea života, koji joj je bio namenjen.

Kovačička škola naive neodvojiv je deo mozaika i srpske i jugoslovenske kulture.

U članku naslovljenom “Naši Slovaci” istoričar Dr Predrag Marković napisao je da od braće Slovaka možemo da naučimo kako se “nenametljivo, ali uporno, čuva i održava svoj identitet”.

Zanimljivo je da taj naslov niti Slovaci osećaju svojatanjem, niti Srbi imaju problem s uklapanjem ovog slikarstva u sopstvenu baštinu, što nije čest slučaj u “regionu”, gde se svi osećaju ugroženim sve do gubljenja identiteta.

KOVAČICA SVE MANJA

Kovačica polako odumire. Sve je manja. Deli dobro i zlo kroz koje ova zemlja prolazi.

Demografska bela kuga i emigracija odavno su je sustigle, a divote globalizacije se tek očekuju.

Očuvanjem baštine Slovaka čuva se i ugled Srbije u kojoj se drugi narodi ne samo tolerišu nego se uzajamno kreativno podstiču — koji je od raspada Jugoslavije dobio ozbiljo ulubljenje na blatobranu.

Jaroslav Marko
naslovna ilustracija: Galerija Babka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share