Zatvori
  • Početna
  • GLE011
  • Nikola Milić, Bojan Milić – Enciklopedija svetske drame (Od Eshila do danas)

Nikola Milić, Bojan Milić – Enciklopedija svetske drame (Od Eshila do danas)

Nikola Milić, Bojan Milić – Enciklopedija svetske drame (Od Eshila do danas)

Piše: Srđan Strajnić

Dug i čudan put je vodio od ideje do realizacije ovog kapitalnog dela dramske umetnosti, jedinstvenog uteatrologiji našeg regiona i jednog od onih kakvih nema mnogo ni u svetskim razmerama. U pitanju je dvotomno enciklopedijsko izdanje,obima većeg od hiljadu i po strana, koje je plod zajedničkog autorstva Nikole i Bojana Milića.Ovaj monumentalnileksikografski projekatzapočeo jepoznati glumac Nikola Milić još pre više od četiri decenije. Kada nas je pre osamnaest godina napustio,svima koji su znali zataj njegov poduhvat,činilo se da će autorovom smrću i onbiti okončan. Svima – osim njegovom sinu Bojanu. 

Bojan Milić je po obrazovanju magistar filozofije(plus apsolvent antropologije i svetske književnosti), po vokaciji preduzetnik i umetnik (prilično retka kombinacija!) i, što je za ovu priču najvažnije, rođen je i odrastao na pozornici uz oca glumca. Osetio se ne samo pozvanim, već i kompetentnim da završi očev „labor of love“. Taj kreativni deo posla, bez obzira koliko obiman bio – sâm je napisao više od polovine odrednica -ispostaviće se, nije bio i najteži. 

Čak ni uz činjenicu da je mogao računati na podršku očevih prijatelja i nekih od ključnih ljudi srpske/jugoslovenske pozorišne scene. Tako jeFeliks Pašić poslednju godinu svog života posvetio redakturi ove enciklopedije, dok surecenzenti Jovan Ćirilov i dr Petar Volk,svaki u svoje vremei na svoj način, radili na tome da ona ugleda svetlost dana. Osim toga, Ćirilov i Pašić su svojim stručnim savetima direktno uticali na izbor drama zastupljenih u njoj. Pored njih, pomogli su i dr Siniša Jelušić, profesor Fakulteta dramskih umjetnosti na Cetinju i Milan Gligorijević, urednik Neopress-a koji je enciklopediju objavio. 

Zahvaljujući zajedničkim naporima ovih eminentnih stručnjaka knjiga je dobila svoju konačnu formu, aličak ni zalaganje takvih autoriteta nije bilo dovoljno da ona bude objavljena bez problema. Jovan Ćirilov ju je preporučivaoizdavačkim kućama, koje bi isprva bile zainteresovane ali samo dok ne bi stavile„na papir“ rashodovnu i prihodovnu stranu, nakon čega bi odustajale. Trebalo je,dakle,pristupiti onom težem delu posla, odnosno: naći sponzora. I tako je Bojan –naoružan preduzetničkim duhom, upornošću i posvećenošću- započeo višegodišnje obijanje pragova nevladinih organizacija, ambasada, privrednih subjekata, rečju, svih potencijalnih davalaca novca. Međutim, posle nekoliko godina  bezuspešnih pokušaja, čak su i njegovi najbliži,na pomen knjige,počinjali da sumnjičavo vrte glavom irazmenjuju zabrinute poglede. Konačno je, bez mnogo nade, zakucao i na vrata Ministarstva kulture Republike Srbije. I u toj se instituciji dogodilo čudo, podstaknuto romantičnim razlozima, o čemu će najbolje posvedočiti sam Bojan:

„Ok, dakle posle drugog ili trećeg sastanka u ministarstvu čovek zadužen za izdavaštvo me zapita da li je moj otac ikada išao u gimnaziju u Ć.. Ja kažem ne znam jer moj otac je rodom iz J. ali pitaću majku. Odem kući i pitam mamu a ona mi kaže jeste išao je ali samo par meseci dok se dovršavala nova gimnazija uJ.. Sledećeg puta u Ministarstvu sretnem čoveka i kažem mu „Jeste, išao je. A zašto – pitam ga ja“ A on kaže: „Eh, ja imam tetku koja je iz Ć. koja je baš pred rat pomagala u jednoj kafani u koju su svraćali gimnazijalci posle škole čekajući voz za J.. I tu je, u tu kafanu dolazio i Nikola. I oni su se tu izgleda „gledali“. Ništa tu nije bilo više od „gledanja“, ali Nikola je zauvek ostao ljubav te moje tetke. I kasnije kada je počeo da se pojavljuje na TV-u tetka je uvek govorila evo je moja ljubav iz mladosti.“ Tu ja shvatim da je tetkina naklonost ka mom ćaletu prešla i na njenog, valjda nećaka – tj. tog čoveka iz Ministarstva – i prvi put počnem da verujem u nemoguće – šansu da dođemo do novca od Ministarstva, što se na kraju i obistinilo. Dakle, ključnu ulogu je odigrala tetka iz Ć. za koju niko u mojoj porodici nije znao. Zbog toga sam tom čoveku dvostruko zahvalan: što mi je pomogao da dođem do novca, i što mi je otkrio detalj o ocu koji nikada ne bih saznao“.

Lepa je to priča za porodičnu istoriju, ali je još lepša za nacionalnu kulturu. U ovom kapitalnom delu obrađeno ječetiri i po hiljade pozorišnih komada koje su napisali dramatičari iz čitavog sveta – njih više od hiljadu i sto, čije su duže ili kraće biografije takođe navedene. Ništa slično ne postoji ni u svetskim razmerama. Mogu se naći enciklopedije drame koje su vezane za određene jezike ili države, ali delâ ovakvog obima i zahvata, jednostavno, nema. Stotinak drama je obrađeno veoma detaljno: pored osnovnih podataka (naslov, originalni naziv, ime i zemlja porekla autora), tu su i oni koji ih smeštaju u određeni istorijski kontekst (godina nastanka, prvo izvođenje).Osim toga, navedene su i informacije koji se tiču samih komada (žanr, broj činova i lica, te kratak sadržaj svakog čina), kao i njihove sudbine:recepcija od strane pozorišne kritike, obrade i prerade. Naravno, manje značajne drame su dobile manje prostora, dok su o nekima date samo najosnovnije informacije. 

Ovo izdanjezadovoljava i najstrože kriterijume ne samo svojim sadržajem, već i izgledom, za šta zasluge pripadaju Miloradu Miliću, zaduženom za grafičku opremu i layout korica, inače sinu i bratu autorâ Enciklopedije.

Kada jedno ovakvo temeljno delo bude objavljeno u zemlji s nevelikim uticajem na kulturu u svetskim razmerama,poput naše, sudbina mu je, na žalost, da u belom svetu prođe neopaženo. A to što prolazi neopaženo i u matičnoj kulturije štetai nepravda. Da ne kažemo: tragedija. Jer, kad neki Amerikanac, Englez, Španac, Francuz, Rus ili Kinez napiše enciklopediju sličnog sadržaja, šta mislite koliko se pozorišnih komada napisanih na tzv. Zapadnom Balkanu nađe u njoj? Pet? Teško! Možda dva, možda tri, najverovatnije nijedan. A u ovoj, koju su pisali naši ljudi s idejom da promovišu i našu kulturu, koliko sam uspeo da prebrojim – ima ih čak stodvadeset! Delo takvog karaktera bi valjalo da poseduje svaka kulturna institucija, svako pozorište, svaka biblioteka ne samo u Srbiji,  već i u zemljama regiona u kojima se govori ono što se nekada zvalo srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik.Da bi se to postiglo zainteresovani treba da saznaju da ova enciklopedija uopšte postoji. Ovaj prikaz je prvi, skromni pokušaj ostvarenja tog cilja.

 

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Omiljeni Festval knjiga i književnosti, muzike i urbanog gift programa održaće se u periodu od 16

Umetničko-produkcijska grupa Noć muzeja najavljuje da će ovogodišnja manifestacija u Srbiji, bit

Izložba fotografija „Gran Via. Odjeci grada“ španskog umetnika Luisa Kamaća, biće svečano o

Ostavi komentar