Zatvori

„Noć na Zemlji“ – 27 godina kasnije

„Noć na Zemlji“ – 27 godina kasnije

Piše: Vladimir Skočajić Skoča

Kada sam prvi put gledao „Noć na Zemlji“ nisam imao pojma ko je Džim Džarmuš. U stvari, u to vreme nisam imao pojma o gomili stvari, a mnoge mi nisu bile ni važne. Četrnaestogodišnjem klincu nije mnogo bitno da li je film spor ili brz, da li je scenario originalan ili adaptiran, kao i šta je reditelj radio pre toga. Samo mi je bilo važno da mi film drži pažnju i da na kraju provedem više od pet minuta razmišljajući o njemu. A posle „Noći na zemlji“ proveo sam sate, da ne kažem dane, u razmišljanju.

Film je podeljen u pet priča, u pet gradova (Los Anđeles, Njujork, Pariz, Rim i Helsinki) i radnja svake priče se dešava noću, u taksiju.

Kada sam ga prvi put odlgedao, najviše mi se svidela priča iz Rima, sa genijalnim Robertom Benjinijem koji se ispoveda popu u taksiju. Kako inače obožavam crni humor, sećam se da sam te noći probudio malu sestru iz njenog kreveca – toliko sam se glasno smejao.

Nakon drugog gledanja, koje se desilo par nedelja kasnije, omiljena mi je bila priča iz Helsinkija. Hladno jutro, ciča zima, alkohol u krvi, minus svuda van taksija i tako verno preneseni likovi, ponovo su me terali na smeh. Ali i na razmišljanje – ko su oni zapravo.

Par godina kasnije, navukao sam se na priču iz Pariza. To je bilo neposredno nakon što sam odlgedao „Betty Blue“, pa mi je svaka uloga sa Beatris Dal bila melem za dušu. Mogla je da koluta očima koliko hoće ili da maše onim štapom za slepe, tih godina sam maštao da se baš sa njom zaglavim u nekom liftu u Parizu. Ili Beogradu. To što tek onda ne bih znao šta ću, nije mi bilo važno.

Kada sam se naložio na Njujork, odlepio sam na priču sa taksistom kome su poznate ulice Velike jabuke koliko i meni bankarske transakcije, a engleski izgovara gore od bivšeg predsednika Srbije. Iako je i ta priča smešna, ganula me je ljudska dobrota koju je Džarmuš ovde tako suptilno maskirao. Ništa nije crno belo, i to Džarmuš savršeno dobro zna.

Priča na koju sam se poslednju navukao, ali koja mi je i danas najdraža, jeste ona iz Los Anđelesa sa Vinonom Rajder i Džinom Roulands. Vinona je taksista, Đina holivudski producent koja priča mobilnim telefonom u taksiju 1991. Kada Đinu ispali neka glumica, ona skapira da je Vinona zapravo savršen izbor za taj film. Nudi joj ulogu, ali Vinona odbija jer je se loži na posao taksiste više nego na glumu. Taj njen ogromni srednji prst alavom, potrošačkom i pozerskom svetu u kome živimo, pokazan je sa toliko stila, da i danas, četvrt veka nakon što sam prvi put odgledao film, mislim da je to jedna od najlepših kratkih priča na velikom platnu. Kada bismo se svi ponašali kao Vinona, siguran sam da bi bez posla ostali mnogi smarači koji inače treba da ostanu bez posla. No, njen potez je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo, da ne kažem utopija.

Džarmuš je ovde napravio odličan balans između komedije i drame. U jednom momentu umirete od smeha, a onda se zapitate kako zapravo izgleda život tog lika kada svane. Ovo je priča o ljudima koji beže od raznih stvari. Bez obzira na to da li beže tako što voze taksi ili se voze u njemu, da li beže u noć, u porok ili u nešto drugo, svi oni su na neki način uljezi u ovom surovom svetu (koji je od 1991. do danas postao samo još suroviji). Džarmuš se u svojim filmovima inače bavi marginalcima, ali mislim da ih nikada pre, ni posle, nije opisao sa ovoliko šarma i empatije.

Mnogo puta sam pisao o tome koliko volim mir, noć, priče o ljudima koji osećaju i muziku Toma Vejtsa, pa nije čudno zašto mi je „Noć na zemlji“ toliko važan. Upravo je Tom Vejts pravio muziku za ovaj film. Činjenica je da je van konteksta ovaj saundtrak malo inferioran u odnosu na one velike Vejtsove albume, ali u filmu funkcioniše savršeno. Miris noći, grobna tišina, mesec čiji deo štrči iza oblaka, puste ulice, psi lutalice i ljudi koje dnevno svetlo ne kapira baš najbolje, ovde bukvalno izlaze iz Vejtsovih nota. Mada, „naslovnu“ pesmu „Back in the Good Old World“ obožavam, i što se mene tiče, ona odlično funkcioniše i u filmu, ali i van njega.

Posle sam odgledao sve što je snimio Džarmuš i on se već dugo ubraja među reditelje čiji svaki novi film jedva čekam. Obožavam „Dawn By Law“, „Mystery Train“, „Stranger Than Paradise“, „Dead Man“, a nakon nekoliko filmova koji me nisu pomerili, ponovo me je pokidao sa „Only Lovers Left Alive“. “Patterson” mi je takođe savršeno legao.

Džarmuš u svojim filmovima pušta likove da dišu, da razmišljaju, da prebole i da odmore. To vam je kao kada slušate intervju u kom novinar ne upada u reč i pušta gosta da kaže sve što mu je na pameti. Toliko ga pušta, da se nekad desi i ona kratka tišina, tokom koje se gost seti nečeg važnog. Potpuna suprotnost onima što stalno prekidaju, skreću temu, prave nekakve veštačke provokacije i unose usiljenu dinamiku, samo jer im je neki “ekspert/menadžer” objasnio da tako treba. Pravi novinar ne jebe te sa piplmetrima. Isto kao što Džarmuš ne jebe Holivud. Njega pokreću osećanje i stav. Malo je filmova u kojima se emocije baškare kao u Džarmušovim.

Kada pomislim da bebe koje su rođene one noći kada sam prvi put gledao „Noć na zemlji“, danas imaju 27 godina, smrznem se. ’Ladno je prošlo više od četvrt veka od tada. Džastin Biber ne samo da se nije ni rodio, već je njegova keva napunila 15 godina, autor najprodavanijeg albuma na svetu je bila Nirvana, Frenk Sinatra, Marlon Brando i Bil Hiks su bili živi, Bora Čorba je još uvek mogao da se provuče kao relativno ok tip, Crvena Zvezda je osvojila Kup evropskih šampiona, SFRJ je još postojala, a u Srbiji je na vlasti bio nepismeni ološ. Osim ovog poslednjeg, sve druge pomenute stvari su se promenile. Nije ni čudo, jer je od tada prošao čitav jedan život.

Za tih 27 godina sam pogledao hiljade najrazličitijih filmova. Neki su bili bez veze, najveći broj je „solidnih“ i „onako“, a nekolicina su genijalni. Međutim, ni posle toliko vremena, nije se pojavio film koji bi „Noć na zemlji“ istisnuo sa moje liste „deset najdražih svih vremena“. Kada kažem „film“ i „remek-delo“, jedna od prvih asocijacija mi je bila i ostala „Noć na zemlji“ i čisto sumnjam da će se to ikada promeniti.

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

U bioskopima od 1. decembar. Radnja ovog inteligentnog naučno- fantastičnog misterioznog trilera f

U bioskopima od 22. marta. - Misteriozni triler „Zaista, nikad nisi bio ovde”, koji je Hoakinu F

U bioskopima od 7. septembra. Britanska ratna drama „Najbolje od njih“ donosi nam priču, bazira

Ostavi komentar