Zatvori

Stepa + His Clancyness @ Elektropionir, 04.02.2017.

Stepa + His Clancyness @ Elektropionir, 04.02.2017.

506
5

Subota veče u Beogradu pruža brojne mogućnosti za provod. Stotinjak duša je odabralo da je provede u Elektropioniru, izgleda više da bi prisustvovali jednom od prvih većih nastupa beogradske grupe Stepa nego nastupu Kanađanina Jonathana Clancyja I njegove grupe His Clancyness koju čine Giulia Mazza (sintisajzeri/klavijature), Jacopo Beta (bubnjevi) I Nico Pasquini (bas) a stacionirani su u Bolonji, Italija. Dakle, idemo redom…

Stepa je četvoročlani amerikana bend koji predvodi Lola Miković, koja je autorka pesama, peva i svira gitaru, gitarista je Aleksa Majstorović, bas svira Aleksa Nedić, bubnjeve Nikola Vidojević. Svi su veoma mladi, Lola je još gimnazijalka, bubnjar i gitarista nisu mnogo stariji, jedini iskusniji muzičar u bendu je Aleksa Nedić koji paralelno svira u grupi Vizelj (koja je sasvim drugi žanr). Do sada su, koliko sam uspeo da pronađem, tokom decembra prošle godine izdali jedan singl (Next Time) pa me ja pomalo iznenadilo što se priličan broj ljudi okupio u Elektropioniru. Pokazaće se kasnije da je veći broj prisutnih i došao baš zbog njih. Moram priznati da sam i ja bio od tih, zaintrigiralo me je njihovo gostovanje na RadioAparatu (nova, sve popularnija internet radio stanica) u emisiji Cece Đolović. Iznenađenja su se nastavila kad su počeli da sviraju. Bilo je mnogo žešće nego što je izgledalo da će biti slušajući ih na RadioAparatu. Bluesy svirka u kojoj je dominirao Aleksa Nedić, čupao je svoj bas baš svojski, kao da je u matičnom bendu. Ni gitarista Majstorović nije zaostajao, vidi se da je vrlo posvećen svom instrumentu, raznovrsan, ume da odsvira blues solo ali bogami ume i da repetitivnim deonicama pravi kontrapunkt Lolinim melodijskim linijama. Jedino što mi je malo zasmetalo je to što je po mom mišljenju prečesto menjao zvuk, ne mora se baš za skoro svaku pesmu koristiti sasvim različit pedalski efekat. O Loli Miković mora se reći nešto više. S obzirom na broj njenih godina, pokazala je zadivljujuću sigurnost u nastupu, držala je sve konce u svojim rukama (dobro, uigrana ritam sekcija joj je itekako pomagala u tome), primetio sam da je povremeno upućivala upitne poglede ka gitaristi jer ovaj je, čini se, povremeno “ispadao”. Ima izuzetno snažan glas, po tome podseća na Nikol iz NLV, ima i to bluzom obojeno pevanje, meni vrlo prijatno ali povremeno probiju i časovi solo pevanja, što mi se manje sviđa. Da ne bude zabune, dobro je i poželjno školovati glas ali meni lično se više sviđa kad se to u rock pevanju ne oseća. Pesme su autorske, izvedeno ih je desetak, uz burno odobravanje publike i jedan pravi bis. Baš su mi “legle” jer su me vratile u moje (davno prošle) gimnazijske dane, tamo negde na početak sedamdesetih, kad su blues-rock scenom harali Humble Pie, Strone The Crows i nešto ranije Blind Faith. Nemojte me shvatiti pogrešno, nije Stepa bluz grupa ali je “feeling” mnogo više bluzerski nego folkerski kao što je bio u prvoj generaciji srpske amerikana scene. Uostalom, tako je i kod Ane Avramov (In Absentias) i nešto manje kod Kim Tamare koja je, sudeći po onom jednom njenom nastupu koji sam gledao u Zaokretu, prilično raznovrsna. Dakle, druga generacija amerikane nastavlja da peva na engleskom, devojke sada preovlađuju (bar kao autori) a svirka je čvršća nego što je kod Stray Dogga, On Tour, Ane Ćurčin i Wooden Ambulancea. Went Dušana Filimonovića namerno ne pominjem jer njihova svirka je prilično čvrsta ali za razliku od svih pomenutih (osim opet Kim Tamare) njihove pesme su uglavnom vesele. No, vratimo se grupi “Stepa”. Na mene su ostavili veoma povoljan utisak. Uživao sam kao retko kad na prvom koncertu neke nove grupe. Svidelo mi se i to što sam posle dugo vremena na rock koncertu video pretežno mladu publiku srednjoškolskog uzrasta. Da li se točak istorije okrenuo ceo jedan krug i da li ima veze najavljeno vraćanje školskih uniformi u škole u Srbiji sa povratkom rocka kao muzike putem koje mladi artikulišu svoj bunt protiv sistema, videćemo. Iskreno se nadam da je tako. Na kraju još jedna mala, zakasnela primedba. Radi se o imenu grupe, “Stepa”. Nije, naravno, reč o samom imenu, svako je slobodan da se zove kako hoće, problem je pronaći podatke o grupi pretragom po imenu. Google daje prvo “Naselje Vojvoda Stepa” pa Vojvoda Stepa Stepanović, pa stepa kao geografski pojam, a kad se negde na četvrtoj strani konačno pojave muzičke odrednice, to su metal bend iz LA i neki finski reper sa nadimkom Stepa. Sad je kasno da se menja ime, ostaje im jedino da svojim aktivnostima i uspešnošću poprave pozicioniranje na Googleu, što im od srca želim.

Ne mogu da kažem da sam podjednako uživao u nastupu glavnih zvezda večeri His Clancyness. Odmah da napomenem, ne radi se o njihovom kvalitetu, kako kompozicija, tako i sviračkom, već pre o ličnom ukusu. Kao plus im mogu ubrojiti to što uživo zvuče dosta bolje od onoga što sam čuo preslušavajući njihova dva albuma (Vicious i Isolation Culture) ali moj problem sa njima se svodi na problem koji imam sa muzikom osamdesetih na koju me muzika His Clancyness itekako asocira. U natpisima o njima često se kao uzor navodi David Bowie. Ni po’ jada da je tako, ima čak istine u tome, ali to je David Bowie provučen kroz filter Human League/Depeche Mode elektro-popa sa onim karakterističnim ritmom uz koji, vidim, može lepo da se igra (kako reče moja draga prijateljica, nijedna “bass driven” muzika ne može biti loša!). Pazite, His Clancyness nisu klasični elektro-pop, oni su prava indie-rock grupa, dovoljno plesni i dovoljno intelektualni da se tako nazovu. Shvatam da će veliki broj ljudi ovu moju kritiku doživeti kao preporuku (Strajniću se ne sviđa, mora da je dobra stvar!) i radujem se zbog divne raznolikosti ljudskih ukusa.

Uostalom, ne mora svaki koncert biti antologijski, niti mora baš sve da mi se sviđa. U ovom slučaju, 1 od 2, nije loše. Kad se doda da je društvo, kao i uvek na koncertima koje organizuje Pop Depresija, bilo dobro, karta pristupačne cene, piće takođe, znajte da nema mnogo boljih načina da se provede subotnje veče!

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Kada je u pitanju Balkanbeat, niko nije bitniji nego Robert Šoko, rodonačelnik žanra. Šoko je be

Nije irski ćutati… A još manje srpski! Objavljen je dugo očekivani, šesti po

Magacin Depo, 30. decembar - Brkovi su hrvatski turbofolk-pankrok sastav iz Zagreba. Udaljene žanro

Ostavi komentar