Zatvori

Tamni vilajet srpske pozorišne scene

Tamni vilajet srpske pozorišne scene

Pozorišne predstave danas u Srbiji liče na parafrazirani Tamni vilajet: ko pogleda kajaće se, ko ne pogleda kajaće se.

Postoje komadi koje bi trebalo skinuti sa repertoara i zabraniti da se u toj postavi i u takvoj režiji prikazuju.

Takvi komadi vređaju inteligenciju publike pokušavajući da dokažu da svaka roba, pa i ona najlošija, ima svog kupca.

KAD NEŠTO NE VALJA – ONDA NE VALJA

To što se za „svaku krpu nađe zakrpa“ ne opravdava pozorišne kuće da pristaju da se na njihovim scenama igraju predstave koje su ili nekad valjale pa više ne valjaju ili nikad nisu ni bile dostojne izlaska pred gledaoce.

Primera radi – „Ženidba“ u Narodnom pozorištu. Nek je to Gogolj, nek je to nacionalni teatar, nek se to igra već 12 godina, ali to ne valja i tačka. Ta predstava nema ništa. U toj predstavi ne valja ništa.

Ali publika se smeje.

Doduše, srpsku publiku i nije teško nasmejati: Daj glumac malo neku psovku, udari po nekoj grimasi, izbekelji se, „pokrivi“ se na sceni i eto smeha u sali. Voli naš svet to da gleda i tačka.

Ako vam je do toga onda gledajte „Kursadžije“ i biće vam zabavno isto toliko ko da ste gledali „Ženidbu“ u Narodnom.

S tom razlikom što ste od „Kursadžija“ to i očekivali, a od predstave u nacionalnom teatru niste. Samim tim manje razočarani bićete posle odgledanih „Kursadžija“.

I nije samo tu „Ženidba“. Bežite i od pomisli da gledate „Bizarno“ u istom pozorištu. Ako ste do sad mogli bez te predstave možete i nadalje. Verujte mi, bolje je za vas.

DVA KONJA ZA TRKU

Ali nije samo Narodno „problematično“.

I Atelje 212 konja za trku ima. I to dva komada: „Bog masakra“ i „Egzibicionista“.

U septembru ih, uistinu, nema na repertoaru i iskreno se nadam da će tako ostati. Kako bilo, zaobiđite obe predstave u širokom luku.

U protivnom pitaćete se, ako iole imate samopoštovanja, na šta ste to protraćili sat i nešto kad ste mogli mnogo korisnije i zabavnije da provedete vreme – npr da buljite u plafon.

Verujte, u tom belilu o koje je obešen babin luster il nakačena plafonjerka lakše biste pronašli neki umetnički izraz nego gledajući ove komade na daskama koje život znače.

Ali ovde nije kraj nažalost. Ako skoknete do JDP sa kartama za predstavu „Nora! šta se dogodilo nakon što je Nora napustila muža ili stubovi društava„, izaćićete koliko toliko mentalno nepovređeni posle ovog komada samo ako ste karte pronašli na ulici, ili ste ih dobili na poklon.

Ali ako ste dali za njih novac, onda vam bes na samog sebe ne gine.

Ovo su samo neke od predstava koje bi dekretom trebalo suspendovati, glumce koji su u njima igrali (jer mnogi nisu mogli da biraju) novčano obeštetiti, a rediteljima… Njima ništa, jer šta i možete reći nekome ko je smatrao da je u redu postaviti onakve komade.

Šta se to dešava sa našim pozorištem?

Zašto ono po svako cenu želi da bude savremeno iako to ne ume. Ili, zašto po svaku cenu želi da u svakom pogledu bude savremeno kad to nije neophodno.

Klasično ne znači i prevaziđeno, kao što i savremeno ne znači zanimljivo.

Glumci prestaju da budu dobri „izvođači glumačkih radova“ već počinju da se bave preglumljavanjem i glumatanjem. Igraju više za sebe, a manje za publiku.

Reditelji s druge strane tražeći u sebi onu dozu kreatvnosti i lucidnosti koju nemaju na silu pokušavaju da budu originalni i dopadljivi.

Publika možda jeste malo zavedena, možda je vremenom snizila kriterijum, ali svakako nije poligon za netalentovane egzibicioniste koji bi da naplate svoje uzaludne pokušaje u nastojanju da se bave pozorišnom umetnošću.

I niko da se pomiri sa činjenicom koja malo podseća na reklamu za pivo – ili jesi ili nisi. Talentovan.

Petar Latinović

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Ostavi komentar