Zatvori

Uzavrelo brzanje u glavi

5.0 / 5

Uzavrelo brzanje u glavi

335
5

Sanji nikada nije bilo teško da prizna sebi da ponekad oseća čudovišnu depresiju, kao da joj sa kostiju visti petsto kila sala. To je samo bio znak da je vreme za malo rekreacije. Naučila je da prepozna taj kritični momenat kada joj je potreban šmrk ili tableta. Način na koji je uzdahnula kao da je otpila vodu s česme iznad lavaboa; način na koji je premeštala svoju težinu s jedne divne noge na drugu. Jednostavno, bila je umorna jer je prolazila kroz nešto gadno i morala je da skroji novu taktiku svog otvaranja. Ono što je njoj trebalo bilo je saosećanje i malo belog. Saosećanje na lopate se podrazumevalo, ali na ovom drugom je valjalo poraditi. Nije apsolutno dolazilo u obzir da se zapusti, da ne ispoštuje svoje potrebe i svoje navike. Naravno da je više volela da brine o sebi nego da bude u kontroli. To nije stvar principa, to je veće uživanje naspram manjeg uživanja.

Čim je ušla u kupatilo, zaključala je olupana, stara vrata, spustila poklopac od klozetske šolje, raskopčala farmerke i izvadila paketić iz gaćica, volela je tu da čuva svoju koku, bilo je to kao neka igra bezbednog skrivanja povezana s nekim pomešanim zentovanim uzbudjenjem. Uhvatila je sebe više puta kako zamišlja sve te samosvesne devojke koje prenose kesice belog u svojoj pički i nije joj to izgledalo kao neko švercersko smaranje.

Otvorila je pudrijeru, i na malo okruglo ogledalo izvukla kratku tanku liniju. Skoncentrisana da održi palac pritisnutim uz jedan kraj cevčice dok drugi ubacuje u zaslepljujući, šumoviti prah, pazeći da se nešto ne prospe. Zadržava dah na radnom delu cevčice, za dužinu TV-vodiča daleko od cilja. Bela zrnca su bila velika, kredasta, i kad ih je ušmrknula imala je sreće da joj nisu spržila unutrašnjost nozdrva. Ovo je bila ozbiljna roba, prava koka, skoro medicinska, a ne neka mešavina manitola i meksičkog spida. Za nekoliko sekundi osetila je uzavrelo dizanje u glavi i ubrzani rad srca. Ah, to je bilo dobro, istinski dobro. Brzo se vratila na glavnu stvar i izvukla još jednu crtu. Savila se iznad ogledala ušmrkavajući svetlucavi prah i ispuštajući zvučni talas koji odgovara osećaju opuštanja. Uvukla je snažno da bi spustila debeo i brz sloj na sve one nepristupačne delove nozdrva koji su mogli ostati čisti. Dobar oštar šmrk, uh, zadovoljstvo osigurano. Jedino su joj nedostajali krekeri i veliki, mirisni komadi sira.

Kokain je stvarno krenuo da je radi. Zubi su se stegli i počeli da škrguću. Vidokrug se suzio. Koncentracija joj se u potpunosti usmerila na jedan jedini zadatak: Očistiti unutrašnjost svoje lobanje dok ne postane pocelan, sijajući kao gospodin Sunce lično.

Da li išta osećamo tako jasno kao odsustvo odredjenog osećanja?

Kad je bila sedmi-osmi razred, školski domar joj je rekao: „Sad samo još malo. Samo stoj mirno. Neću te ni taknuti. Al’ nisam ja kriv. Pogle’ se. Bog te je napravio za ljubav. Pogle’ se. Miruj. Vidi. Vidi. Bog. Vidi“.

Zoger je bio vlažan kao tek oprana perika na njenom potiljku. „Pravi se da sam to ja“. Stajao je dovoljno blizu da je mogla da oseti njegov „Brut“ losion posle brijanja, a potom neki miris poput izbeljivača od onoga što je napustilo njegovo telo a on ga uhvatio u krpu.

„Vidi“. Glas mu je bio povišen i napet. Njegova bela identifikaciona kartica bila je mala kao ispljunuta žvaka. Prevrnula je očima i više ni na šta nije obraćala pažnju.

Preseče je oštar bol kao da je pacov ugrizao za srce. Zubi u grudima. Loš list? Kao da je osetila so na utrnulom jeziku. Loš kristal? Zubi se ponovo zariše u grudi.  Običan mišić. Perić je govorio da srce običan mišić kao što je butina. Izvijanje. Zatvorila je oči ali je svetlo bilo sjajnije od meseca. Žuti sumpor. Kao kad se zagledaš u sunce dok ne oslepiš, dok ti lupanje srca ne probije mozak i neko ti ubaci kredu sa strane u isprekidane pruge preko vidnog polja, dok na kraju više ništa ne vidiš.

Ali ona je videla Perića kako vadi iz praznog bubnja mašine za sušenje veša komadić koji se nije mogao pojesti. Komadić je bio žut i porozan. On je morao prvo da se pretvori u sivi dim u njihovim ustima, grlima, plućima. Nestvarno. Neugodno. Zgodno radno vreme. Perić je mrmljao kako je to kontrolisana supstanca. Posedovanje kontrolisane supstance. Ali ako je popušiš ili progutaš kad naidju panduri, to nije posedovanje. Ona poseduje tebe. Sve je to mudrijašio budalasto iskeženi Perić dok je pušio poslednji komad kreka u pajpu što ga je napravio od cevi starog osveživača vazduha koju je proširio plamenom.

To je ipak bilo podnošljivo za oca dvoje dece koje je ona rodila. Čak i kada bi bulaznio kako se naložio da vidi kakvo je mesto Kalifornija i da li zaista tamo surfuju noću na onim okeanskim talasima. Umeo je da joj dotakne jagodicu i ključnu kost i vrh brade i onaj meki deo bez kostiju. Ali onda se poseljačio i navukao na hors. Poverovao je u tu džukačku priču koja je propovedala da je heroin majka droge. To je bila mantra za mnoge iz ekipe. U hijerahiji zavisnosti postoji izvesna romansa, izvestan prestiž, da se neko uradi horsom. Samo što nije mogla da poveruje da bi Perić pao na takvu klinačku foru. Da će toliko iskliznuti iz šina pa se prijaviti u „Centar za modifikaciju ponašanja“, kako bi ugodio svojoj bogatoj mamici koja mu je razočarano spominjala razbaštinjenje i ostale smicalice s nagomilanim nasledstvom.

Sećala se kako su njih dvoje skladno funkcionisali bez ikakvog upinjanja, prirodna hemija koja je tražila da se pojačava kako bi se još bliskije stopili. Čak i kad im se rodila Anja, oni su nastavili da kruže svojom ustaljenom rutom: prvo prodavnica vitamina, videoteka, prodavnica krofni, perionica veša, salon za pedikir i manikir, zimi tržni centar kada bi zahladnelo na ulici, mali restoran kada bi murijaci patrolirali. Sve to zajedničko stajanje i čekanje izmedju poslova. Oni su bili čist posao. Kao što je prebrisati šank u klubu. Izbaciti djubre. Istovariti piće iz gajbi. Oprati posteljinu. Sve to šetkanje ulicom gore-dole. Nasloni se na žičanu ogradu, na znak za autobus, ali ne sedaj na klupu, osloni se ramenom o betonske blokove ispred tržnog centra i odremaj koji minut, kada se magla spusti kao prekrivač umesto električnog ćebeta, i ublaži sparinu noći

Najednom sve se raspršuje, i jedino što oseća jesu isparenja od laka za nokte koji joj peku oči. Što čovek ne bi mogao da se naduva od njih? To bi bilo tako zgodno. Sedi zatvorenih očiju dok joj isparenja ulaze u usta i nos, a unutrašnjost lobanje joj se pretvori u sneg.

Udahnula je vrlo odlučno i osetila kao da joj je neko uzeo korektor i izbrisao sve u onom predelu iza očiju. Cela glava joj se pretvara u milk-šejk. Sladak i gust klizi niz zadnji deo Perićeve rastorokane lobanje. Reči su mu uvek bile natrpane do iza samih usana. Držao je tu svoje reči, tačno do zuba, nikad duboko u grlu kao ljudi sa Vračara. Kao njeni roditelji.

Ustala je sa klozetske šolje, podigla poklopac, pogledala se u ogledalo da proveri da li ima neke odavajuće bele ostatke ispod nosa i onda se uputila natrag u dnevnu sobu.

Lidija Ćirić

PROČITAJ I OVO

SLIČNI ČLANCI

Probudila se tog prepodneva posle samo dva-tri sata sna, sa stravičnim mamurlukom, ili verovatno i

Na krevetu, u crnim dokolenicama, nogu nežno svijenih prema oblim guzovima, mesnatih kolena s toplo

„Ugrizi se za jezik“, jednom je majka prekorila Cicu kada je ova na sav glas plakala pokušavaju

Ostavi komentar