Piše: Srđan Strajnić
Evo opet Bowieja! Tu je glas, tu je drama, tu je koncept – sve je tu! Ne mogu da se pohvalim time da sam pažljivo pratio karijeru Arctic Monkeysa jer od prvog albuma jedva da sam čuo neku njihovu pesmu, pa neću porediti ovu plaču sa njihovim prethodnim albumima, ali uticaji su odmah vidljivi. Glam rock sedamdesetih se vidi iz aviona. Tačnije, svemirskog broda. Jer, priča ovog konceptualnog albuma se odvija na Mesecu, u hotelu po kome ja album nazvan. U najavi zvuči grozno, pa iznenađuje da posle preslušavanja i ne ostaje toliko loš utisak. Uvek su mi bile draže sedamdesete od osamdesetih, pa tako i ovom albumu gledam kroz prste. Artificijelnost, hladnoća i distanca mogu se objasniti meteorološkim uslovima u svemiru pa sve nekako deluje vrlo dobro uklopljeno u ambijent u kome se događa radnja albuma. Muzika? Ako ostanemo kod asocijacija vezanih za Bowiea, muzika nije ni u “Spiders From Mars” ni u “Station To Station/Low/Heroes” fazonu. Tačno je negde na pola puta, čak možda bliže “Spiderima” jer nema sumnje da je u pitanju rok muzika – bubnjevi su pravi, bas je moćan, samo što umesto gitare dominira klavir. Nema elektronike, ili je ima ali ne zvuči kao elektronika. Melodije su dopadljive već na prvi pogled, pa će verovatno biti hitova na ovom albumu. Sam album je odmah po objavljivanju zauzeo prvo mesto na Top 100 Albums u Engleskoj.
“Deep space” je u stvari samo metafora za “biti rok zvezda” što se vidi već iz prve pesme “Star Treatment”. Ti jesi ti, ali lebdiš u bezvazdušnom prostoru, potpuno sam, izdvojen iz stvarnosti. Pogled iz jedne tačke (“One Point Perspective”) može biti da je o onoj situaciji kad ti se snovi ostvare – kad spoznaš da je to više noćna mora nego san! “American Sports” je nastavak priče: metafora Alex Turnerovog junaka (Major Tom?) koji iz kosmosa posmatra planetu zemlju je Alex Turnerov pogled iz pozicije rok zvezde na svoju prošlost – na period dok je bio “običan čovek”. Naslovna pesma me još više učvršćuje u uverenju da je moje tumačenje tačno – Ti si u luksuznom hotelu na mesecu, zoveš telefonom (u stvari – ti si velika rok zvezda, potpuno odvojena od realnosti, hoćeš da se obratiš publici) kad ono, javlja se Mark sa recepcije (Ko je Mark u stvari? Posrednik između tebe i publike?) i pita: kako mogu da usmerim vaš poziv? Da li se to postavlja pitanje slobode – koliko je ima tamo gore? Kako Alex Turner ocenjuje svoju poziciju tamo gore? Četiri od pet zvezdica – vrlo dobro! Sledeće dve su o tehnologiji i naučnoj fantastici , preko koje se mogu lakše (bezbolnije?) objasniti stvari koje nam se događaju. “She Looks Like Fun” je o lažnim identitetima koje stvaramo i upravljamo njima lakše nego ikad – Betmen (Alex referiše na njega u pesmi) je svojevremeno imao daleko više problema sa svojim identitetima nego mi danas sa našima. “Batphone” je opet tehnologija i Batman. Alex nije baš u najboljim odnosima sa modernom tehnologijom – ne koristi društvene mreža osim twittera u promotivne svrhe. “The Ultracheese” je o otuđenju rok stara. “Imam još uvek slike prijatelja na zidu, pitam se da li su mi još uvek prijatelji…uplašim se od kucanja na vrata ako nikog ne očekujem…skamliči (kuka) Alex iz sve snage. To je samo prosto otuđenje rok zvezda, bogatih, moćnih…ništa novo pod kapom nebeskom.
Dakle, da zaključim. Alex Turner je, bar što se mene tiče, ovoga puta uspeo! Teško je pružiti publici nešto novo kada se o rok muzici radi. Tekstualni predložak je zanimljiv – ta priča se može posmatrati iz dva ugla: onako kao je ispričana, kao “science fiction” ali i kao metafora – otuđenje rok zvezde, ili bilo koje druge ličnosti koju uspeh odvoji od svoje nativne sredine. Jeste ovde, što se muzike tiče, u pitanju recikliranje ali je to recikliranje sa stilom (bez banalnog kopiranja). Nije nešto što bih slušao više od dva-tri puta, ali mi prvo slušanje uopšte nije teško palo, bez obzira na predrasude. Naime, očekivao sam mučno, teško preslušavanje, dobio sam prilično zabavno. Time je potvrđeno ono što sve više shvatam – kako postajem stariji, muzika iz mladosti koja mi se nije sviđala, ili me je nervirala, postaje mi sve prihvatljivija, čak počeinjem da uživam u njoj. Možda ću, zahvaljujući Arctic Monkeysima pod stare dane najzad početi da volim i Bowiejevu berlinsku fazu!
(Ocena: 8/10)
