PIŠE: Aleksandar Bećić
Neka mi oproste obožavaoci lika i dela Fredija Merkjurija (a njegov vanvremeni glas niko, verujem, nikad neće moći da nadmaši). Neka mi oproste fanovi grupe Kvin (među koje čak i sam spadam). Neka mi oproste i oni koji dižu film o najvećem pevaču svih vremena u nebo, ali… Meni je Boemska rapsodija film koji me razočarao.
Odmah da se razumemo: Rami Malek je fan-tas-ti-čan. Sličnost svih članova benda sa glumcima je zapanjujuća (naročito kada govorimoo Brajanu Meju). Kamera i montaža je nezaboravna. Čak možda i preterano nezaboravna. Scene su zadivljujuće. Priča koja je ispričana u filmu je prava holivudska. I – valjda je upravo to – glavni problem.
Dakle – Boemska rapsodija je film koji je – u najkraćem – igrao „na siguricu“ i zbog toga se kroz film provuklo nekoliko grešaka, a glavna je ona na kojoj svi suzu puštaju: Da je Fredi Merkjuri, znajući da je bolestan, ipak nastupio na Live Aid-u i izveo jedan od nezaboravnih hitova ove grupe Show Must Go On iako je eto bio prenašminkan, prebolestan, preslab, iako je, eto, jurio u smrt.
Da se, dragi moji verni fanovi grupe Queen podsetimo: Live Aid je održan 1985. Fredi je za bolest saznao tek 1987. I to je nedeljama odlagao suočenje sa rezultatima testova na HIV, a članovima benda priznao tek par meseci kasnije da je osuđen na smrt.
Iako je britanski tabloid The Sun objavio 1987. da su dva Fredijeva ljubavnika umrla od AIDS-a, javnost je dobila definitivnu potvrdu da je frontmen Queen-a bolestan tek 23. novembra 1991, i to od njega lično, kada je bilo jasno da je na samrti. Dan kasnije, Fredi nas je zauvek napustio.
Ali, film je film. Holivud je Holivud. Priča je priča i donosi stotine miliona zarade. A Fredi je mrtav i ovako i onako.
Da ne bude da sam sitničav, pa da nabrajam sve greške u filmu (a dobri poznavaoci života Fredija Merkjurija i samog benda kažu da ih ima čak 17). Ima tu svega: Počevši od pesama koje su u filmu izvođene u vreme kad nisu postojale (Fat Bottomed Girl, Lazing on a Sunday Afternoon, Another One Bites the Dust), preko činjenice da je Fredi imao tamne a ne svetle oči (kao Malek) i da nije imao brkove u vreme kad je počeo da izvodi pesmu We Will Rock You, do činjenice da se bend uopšte nije „ponovo sastajao“ 1985. za Live Aid. Štaviše, na snimku sa nastupa Queen-a na Live Aidu Fredi baš komentariše da oni koji govore o tome da se bend raspao „govore odavde“, pri čemu se okrene stražnjicom publici.
Da li je film o legendarnoj grupi dobar? Ako očekujete dokumentarac – ne. Ako očekujete ozbiljan i težak film – ne. Ako očekujete holivudsku limunadu – da.
Da li je film prikazao dobro odnos među članovima benda? Kažu poznavaoci situacije da je odgovor na ovo pitanje – pozitivan. Glavni kreatori u bendu (Fredi i Rodžer Tejlor) bili su često u ozbiljnim sukobima.
Da li je film potrebno pogledati? Svakako. Iako mu Rotten Tomato daje gomilu negativnih bodova, budite sigurni da ćete biti zadovoljni onim što vidite i da nećete žaliti zbog novca koji ste dali za kartu. Usput – nemojte gledati piratsku verziju, jer se film zaista bazira na moćnom zvuku.
To što sam ja na prvo mesto, u prvom pasusu stavio lični utisak je posledica želje da budem kritičan pred nečim što je izazvalo masovnu histeriju, a o čemu sada već više niko ne piše. To je samo lični utisak nekoga ko je naklonjeniji teškim i ozbiljno kreiranim pričama. A ovo je holivudska limunada.
I da: Na kraju – da li bih radije gledao Sašu Barona Koena nego Ramija Maleka u ulozi Fredija Merkjurija? Ne. Momak je zaista razvalio svojom interpretacijom legendarnog pevača.
