Naslov originala: Phantom Thread
Premijera: 19.1.2018.
Zemlja proizvodnje: SAD
Žanr: psihološka drama, romansa
Režiser: Paul Thomas Anderson
Uloge: Daniel Day-Lewis, Vicky Krieps, Lesley Manville
Muzika: Jonny Greenwood
Najavljen u glavnom programu ovogodišnjeg Festa, nominovan za čak šest nagrada Oskar, već osvojio trideset dve važne nagrade, uglavnom u SAD, i nominovan za još osamdeset sedam… “Fantomska nit” je umetnički film, formiran kao psihološka drama koji diše i živi u tradiciji čije ugaono kamenje je postavio Bergman. Kultni režiser umetničkih filmova, Paul Thomas Anderson (Boogie Nights, Magnolia, There Will Be Blood…) još jednom je pokazao da ume da pronikne u psihu ekscentričnih čudaka i dočara teskobu njiihovog bivstvovanja i patnju koju takve ličnosti, vođene isključivo svojom egocentričnom željom za samoostvarenjem, nanose svojim bližnjim. Ako se zadovoljavate time što ćete u jednom filmu doživeti svu dinamiku odnosa između narcisoidne sociopatske ličnosti i žene koja pokušava da takvu ličnost prihvati i voli, i ako vam je dovoljno da provedete sto trideset minuta u praćenju elegantnih, raskošnih i besprekorno filmičnih kadrova, “Fantomska nit” je film za vas.
Ako ste ipak ljubitelji priča koje imaju glavu i rep, u kojima je autor našao za shodno da vam objasni barem ono najosnovnije – karakterizaciju, ko je ko, zašto se desilo ono što se desilo, čime su motivisani izbori koje likovi prave i njihovi postupci, nemojte da trošite sto trideset minuta svog života na ovaj film. Jer scenario, iako je nagrađen kao najbolji originalni scenario u SAD još pre početka snimanja, puca po svim šavovima, i ostavlja film bez poente. Ako se držimo stare Čehovljeve smernice o pušci koja se nađe na sceni u prvom činu i koja mora da opali do kraja drame, u “Fantomskoj niti” prepoznaćemo više takvih pušaka koje nisu opalile: počevši od motiva berbe pečuraka i interesovanju glavne junakinje za raspoznavanje jestivih i otrovnih gljiva, što nagoveštava da će neko i biti otrovan, ili ne preterano smislenog pojavljivanja duha majke glavnog junaka, ako uopšte shvatite da je to njegova majka, koja kao da je zalutala iz Kusturicinog filma “Dom za vešanje”, u paketu sa venčanicom. Ali u ovom filmu se zapravo skoro ništa i ne dešava, mimo međusobne borbe tri snažne ličnosti – modnog kreatora Reynoldsa Woodcocka, njegove ljubavnice i kasnije supruge Alme, i njegove sestre Cyril – za sopstvenu verziju sreće. U toj borbi, najlošije prolazi Alma, uljez iz radničke klase, koju je aristokrata Woodcock “regrutovao” za svoju muzu i ljubavnicu, uz čelična ograničenja koliko bliskosti je dopušteno i gde je čije mesto u društvenoj hijerarhiji. “Ako ti se ne dopada, možeš i da odjebeš i vratiš se tamo odakle sam te pokupio (get the fuck off to where I picked you up from)”, izgovara Woodcock u trenutku kada je Alma pokušala da prekoči granicu.
Woodcock prečesto koristi F reč za jednog aristokratu i džentlmena, što je zapravo ključ za dešifrovanje jednog postupka karakterističnog za postmoderni scenario: scenografija i kostimografija nas zavaravaju da se radnja dešava u Londonu pedesetih godina 20. veka, ali glavni junak je u potpunosti čovek druge decenije 21. veka, od frizure do arogancije i hipsterske krize identiteta. Daniel Day-Lewis, koji je ponovo i diskutabilno najavio ovo kao svoju poslednju ulogu, i time dodao još tasova na vagu nominacije za Oskara za glavnu mušku ulogu, uverljivo dočarava ovog arogantnog čudaka i njegovu zarobljenost u lavirintu sopstvenih pravila. I ostale uloge su odigrane u rasponu od korektnog (Vicky Krieps u ulozi Alme) do upečatljivog (Lesley Manville u ulozi Cyril Woodcock, Gina McKee ulozi grofice Harding…) a muzika koju je potpisao Johny Greenwood (Radiohead) donela je još jednu nominaciju za Oskara ovom filmu.
Pored mnogobrojnih i neospornih kvaliteta koje ovaj film ima, iz bioskopske sale izaći ćete sa utiskom da ste, da se poslužim sportskim žargonom, odgledali igru u kojoj je bilo mnogo lepih poteza, ali je rezultat ostao nerešen – 0:0.
Ocena: 3/5
