Dimitrije Vojnov: Moj film „Mezimice“ je zabranjen!

Nikola Kojo: Ovo je cenzura!

Filmski centar Srbije: Nije istina, ništa nije zabranjeno ni cenzurisano sporazumno je raskinut ugovor o snimanju!

Da vas pitamo: Da li vam nešto fali u celoj ovoj priči? Možda – reč producenta? Zašto ćuti?

Priča oko snimanja filma Mezimice ostaće svakako – bez obzira na krajnji ishod – mračna mrlja u istoriji srpske kinematografije, projekat koji je ostavio gorki ukus u ustima.

Ovo će biti prvi film posle pola veka koji je (pre nego što je snimljen) postao nepoželjan. Navodno – zato što „prikazuje Srbe u nepoželjnom svetlu“.

Hajde da pričamo činjenicama:

1) Dimitrije Vojnov napisao je scenario za film. Nebojša Ćipranić je trebalo da ga režira, a producent je bio Svetozar Cvetković. Glavne uloge: Nikola Kojo, Miloš Biković i Aglaja Tarasova. U prevodu: rasprodate projekcije. Pune bioskopske dvorane. Pune kase. Mnogo nagrada.

2) Film je, za vreme gazdovanja prethodne garniture Filmskim centrom Srbije na konkursu dobio novac za snimanje.

3) Po dolasku nove garniture u FCS, na Svetozara Cvetkovića,  producenta filma se, prema rečima Dimitrija Vojnova, vrši veliki pritisak da se scenario izmeni, zbog toga što su glavni negativci u filmu, koji se bave trgovinom organima – doktor u Kliničkom centru Srbije i pojedinci u MUP-u. Ko biva, ni u jednoj ni u drugoj instituciji nema korumpiranih, ili spremnih da za velike pare urade nešto neljudski.

4) Producent traži od Vojnova da scenario izmeni. On to odbija, pa ga potpisuju pseudonimom (ili pod inicijalima)?!

5) I pored izmenjenog scenarija (bez pristanka Vojnova) ugovor između Filmskog centra Srbije i Svetozara Cvetkovića se – sedam dana uoči snimanja – „sporazumno raskida“ zbog „brojnih propusta producenta i nepoštovanja procedure“.

6) U vreme  dok se po njegovom scenariju snima kratki igrani film u Ameriću kod Mladenovca, Vojnov serijom tvitova obaveštava javnost da je njegov film zabranjen.

7) Vojnov daje javnosti na uvid scenario: Svako ko je želeo mogao je da na svoj računar ili telefon učita scenario filma i pročita da li u njemu ima „antisrpskih elemenata“.

8) Svetozar Cvetković ćuti. Sve vreme ćuti. Uporno ćuti. Stoički ćuti. Neće da kaže da li su ga pritiskali da izmeni scenario. Neće da kaže da li je on tražio od Vojnova da napiše novu verziju. Neće, zapravo, za sada ništa da kaže. Zašto? Neće sebi da stavi bedu na vrat? Želi nekad još možda da uradi neki projekat? Ili nešto deseto?

9) Filmski centar Srbije izdaje saopštenje kako nikad nije cenzurisalo niti ima mogućnosti, niti po Ustavu sme da cenzuriše bilo koga.

10) Filmski centar Srbije tvrdi da se čitava buka diže zbog „ličnih interesa“ pojedinaca i da je ugovor o snimanju filma (odnosno finansiranju istog) „sporazumno raskinut“.

11) Filmski centar Srbije ne objašnjava zašto je do ovakvog zaokreta došlo nakon što je prikazan film Teret, koji je manjinski finansirala Srbija, a koji govori o hladnjačama sa mrtvim telima za vreme bombardovanja Srbije 1999.

12) Filmski centar Srbije ne objašnjava kako su to Večernje novosti dobile informaciju iz Upravnog odbora FCS da je „Novi upravni odbor nakon zabrinutosti javnosti (zbog filma Teret) odlučio da razmotri projekte… „, kako „novac Srbije ne bi odlazio na projekte koji ruže njen ugled u svetu“.

13) Filmski centar Srbije u svom saopštenju ne objašnjava koja je uloga javnosti i ko je predstavljao tu javnost u celoj priči, jer se vrlo dokumentovano pominju imena nekih osoba sum

U istoriji naše kinematografije zabranjeni su filmovi Grad, Jutro, Rani radovi, Plastični Isus, Uloga moje porodice u Svetskoj revoluciji, Misterije organizma. Svi ovi filmovi su ipak snimljeni. U komunističkoj, Titovoj Jugoslaviji. Državnim parama. Pa su onda zabranjeni. Pa su osvajali nagrade u svetu.

Laku noć, Srbijo.

Aleksandar Bećić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share