Koliko god ovaj naslov izgledao pretenciozno, činjenica je da je prvo kapitalno delo koje je doprlo do široke čitalačke publike upravo knjiga koju je sa engleskog preveo Goran Skrobonja, pisac i prevodilac, autor romana „Čovek koji je ubio Nikolu Teslu“.
GLE: Knjiga Voltera Ajzaksona „Leonardo da Vinči“ koju si preveo nalazi se na vrhu top liste Laguninih naslova. Koliko toga novog si otkrio radeći na ovom delu?
Rado sam prihvatio taj zadatak. Volim istoriju i renesansu još od gimnazijskih dana, kada sam prvi put pročitao roman Irvinga Stouna Agonija i ekstaza o Mikelanđelu, i prvi put posetio Rim. Isto tako, bio sam impresioniran prethodnim kniigama Voltera Ajzaksona koje sam preveo – biografijama Stiva Džobsa i Alberta Ajnštajna, tako da je prevođenje njegove knjige o Leonardu da Vinčiju bilo najbolja moguća kombinacija posla i zadovoljstva.
Zahvaljujući Ajzaksonovom pristupu, temeljnom istraživanju i specifičnoj strukturi biografije koja nije romansirana, ali je napisana pitkim i zanimljivim stilom tako da se čita kao odlična proza, stekao sam celovitu, zaokruženu sliku ne samo o Leonardu kao genijalnom stvaraocu i tipičnom „renesansnom čoveku“ širokih interesovanja i svestranih talenata, već i o samom dobu takozvane „visoke renesanse“ i Leonardovim savremenicima, velikim istorijskim figurama poput Lorenca Veličanstvenog, Ludovika Sforce, Savonarole, pa i samog Mikelanđela…
Mislim, bez ikakvih preterivanja, da je ovo bukvalno knjiga potrebna svakom domu, svakoj kućnoj biblioteci: izvanredno opremljena kvalitetnim reprodukcijama svih ključnih Leonardovih dela, ona je istovremeno potpuna priča o jednom geniju i njegovom vremenu, i eventualna polazna tačka za dalja istraživanja istoričara umetnosti i svih onih čitalaca koji žele dodatno da proučavaju Leonardovo delo.
GLE: Da li će fascinantna bografija Leonarda uspeti da se udene u stranice nekog tvog narednog dela?
Hoće! (smeh) Na nedavnoj tribini o ovoj knjizi napomenuo sam, naravno u šali, kako je jedina stvar koju bi naša moderna civilizacija mogla da „prebaci“ Leonardu – činjenica da imamo romane Dena Brauna. A sada, zapravo, imam nameru da iskoristim jedan kratak period iz Leonardovog života, kada su on i Mikelanđelo istovremeno slikali freske u Firenci na dva naspramna zida u dvorani tamošnje skupštine (Sinjorije), kao pokretački motiv za radnju novog romana koji pripremam zajedno sa beogradskim piscem Ivanom Nešićem.
Naslov romana biće Firentinski dublet, a taj dublet iz naslova odnosi se na dve beležnice dva genijalna stvaraoca (Leonarda i Mikelanđela), zatim dva detektiva koji za njima tragaju u viktorijansko doba (jedan od njih je Milovan Glišić, prvi svetski profajler koji je pomogao srpskim pandurima da uhvate serijskog ubicu Savu Savanovića), dva Džeka Trboseka, i na kraju krajeva – dva autora koji sve to pišu…
Mnogo nam je komotnije da odgledamo nekoliko epizoda „Igre prestola“ nego da posvetimo sate i sate čitanju knjiga na osnovu kojih je ta serija snimljena
GLE: Kako se Goran Skrobonja uopšte obreo u književnosti?
Odrastao sam okružen knjigama. Otac mi je bio profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti, pa se to podrazumevalo, a moja majka se trudila da od najranije mladosti imam pristup omladinskoj literaturi.
Pomagalo je i to što mi je tetka radila na dečjem odeljenju biblioteke, tako da sada bolje pamtim knjige nego igračke koje sam imao u detinjstvu.
Sećam se da je prva knjiga koju sam pročitao bilo za decu prilagođeno izdanje Vernovih 20 hiljada milja pod morem, a potom su sledili svi oni interesantni i uzbudljivi serijali objavljivani krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka – romani Karla Maja, knjige o Fantomasu, Dejviju Kroketu i Bufalo Bilu.
U to vreme, kada nije bilo računara, interneta i video igrica, glavni mediji za zabavu bile su knjige, filmovi, i televizija koja je tek počinjala da se razmahuje: kao klinac sam bio u prilici da premijerno u bioskopima gledam „Planetu majmuna“, „Divlju hordu“, „Plavog vojnika“, „Rolerbol“ i sijaset drugih velikih filmova tog vremena, a na TV-u su, pored „Dugog toplog leta“, išle i serije „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „UFO“.
Kad se tome još pridodaju i stripovi, te pojavljivanje žanrovskih edicija kao što je „Kentaur“ i časopisa poput „Galaksije“ i „Siriusa“ – nije nikakvo čudo što sam u jednom trenutku poželeo da oponašam omiljene autore i pokušam i sam da pišem pustolovne i fantastične priče.
GLE: Srpska publika te, čini mi se, više poznaje kao autora literature koja se žanrovski svrstava u fantastiku i horor. Šta ti je draže? Da pokazuješ svoju kreativnost kroz prevode ili kroz pisanje?
Pisanje je, naravno, kreativnije: ono je u potpunosti tvorevina vašeg bića, duše, ličnosti. S druge strane, prevođenje je posao čiji je cilj da se delo stvoreno na stranom jeziku – što podrazumeva sve moguće kulturološke, filološke, ponekad i civilizacijske razlike – što vernije približi čitaocu koji izvorni jezik konkretnog dela ne razume.
To je plemenita veština kojom se ovladava upornim i strpljivim radom, učenjem na sopstvenim greškama i dugotrajnim sticanjem iskustva.
Prevodilac je u neku ruku mađioničar, opsenar – najuspešniji je kada uspe da natera čitaoca da zaboravi na činjenicu da čita tekst koji je napisao stranac. A za to je neophodno da prevodilac prevashodno odlično poznaje sopstveni jezik. To se postiže čitanjem, čitanjem i čitanjem domaće književnosti, jer tako može da se delo nastalo na drugom podneblju i u drugim društvenim ili istorijskim okolnostima „pretvori“ u ono šo će naš čitalac pročitati lako, bez zastajkivanja, nesvestan – ponavljam to zato što smatram da je to itekako važno – da je posredi knjiga izvorno napisana na stranom jeziku. To se bez velike kreativnosti ne može postići.
Za sve ostalo sposoban je i Google Translate, sa rezultatima koji su često – i s pravom – predmet šegačenja na društvenim mrežama. Zbog toga bih rekao da su kvalitetni prevodioci tajni heroji naše kulture i da su u mnogome zaslužni i odgovorni za očuvanje književnog srpskog jezika.
GLE: Stalno slušamo priču kako danas svako piše. Kako ti posmatraš srpsku literaturu i književnu scenu danas i da li je tržište prezasićeno?
Mislim da pravo pitanje nije to koliko ljudi danas piše knjige, već koliko ih – čita. Ako uporedim broj knjiga koji sam ja pročitao u detinjstvu, sa onim koji su pročitala moja deca u istom periodu, razlika je ogromna.
S jedne strane, to je razumljivo, usled drugih, novih medija koji privlače pažnju i pružaju mnogo dostupniju, lakšu, pasivnu instant-zabavu. S druge strane, imamo situaciju koja je, moglo bi se reći, suprotna onoj iz vremena renesanse, kada je ljudski duh bio daleko ispred razvoja tehnologije: sada se tehnologija razvija toliko brzo da ljudski duh ne može zaista to da isprati.
Danas je raspon pažnje sveden na deliće onoga što je bilo normalno pre samo nekoliko decenija. Više gotovo i ne kupujemo novine kako bismo čitali vesti, već prelećemo preko naslova na portalima i retko kad se zaustavimo na nekom članku; mnogo nam je komotnije da odgledamo nekoliko epizoda „Igre prestola“ nego da posvetimo sate i sate čitanju knjiga na osnovu kojih je ta serija snimljena, iako je naša lična, intimna „serija“ koju u glavi vidimo i doživljavamo zahvaljujući magiji reči uvek superiornija, živopisnija i neposrednije doživljena nego bilo šta snimljeno u nekom studiju…
Zbog svega toga mislim da moramo da se borimo za mlade čitaoce, i ako je neophodno da oni knjizi kao mediju budu privučeni objavljivanjem petparačkih ili književno bezvrednih ali fenomenološki zanimljivih knjiga da bi se „navikli“ na to da drže u ruci proizvod od papira koji će im otvoriti nove svetove, onda u redu.
Uostalom, ranije generacije su gladno čitale herc-romane, izdanja iz serije X-100 ili Vajata Erpa i Doka Holideja sa kioska pre nego što su na red došli književni klasici i savremeni autori.
U tom smislu, pozdravljam pojavljivanje svake nove knjige i ne mislim da je tržište zasićeno. Ono ima svoje zakonitosti, a jedna od njegovih glavnih uloga je da ponudi potencijalnom čitaocu sve što je trenutno dostupno.
Neke druge delatnosti, poput elektronskih medija i književne kritike, trebalo bi da nenametljivo i suptilno usmeravaju čitaoce prema trajno vrednim književnim delima. Da li se to zaista dešava ili ne, drugo je pitanje…
GLE: Zbog čega se u našoj zemlji elektronsko izdavaštvo nije razvilo u meri u kojoj jesu ostali oblici korišćenja virtuelnih gedžeta?
Ja tu vidim više razloga. Jedan od njih je naše poslovično kašnjenje za savremenim tehnološkim trendovima – negde sam nedavno čuo podatak da više od 40% stanovništva u Srbiji nema pristup internetu – ali isto tako i (opravdana) nepoverljivost izdavača prema elektronskim izdanjima koja je izuzetno lako neovlašćeno kopirati i piratski deliti – decenije iza nas navikle su čitave generacije korisnika softvera da plaćanje za njegovo korišćenje (pa bile to makar i elektronske knjige) smatraju nepotrebnim i gotovo uvredljivim nametom.
Što se mene lično tiče, postoji još jedan razlog zbog kojeg veoma retko čitam knjige na ekranima „gedžeta“ – mojim očima smeta i zamara ih taj sjaj, tako da čitanje ubrzo postaje naporno, a format kindla, spravice koja zaobilazi taj problem, suviše je mali za moj ukus.
Osim toga, nedavno ukrupnjavanje svetskog tržišta kada je došlo do spajanja izdavačkih džinova Rendom hausa i Pingvina na jednom mestu su koncentrisana autorska prava na preko 50% objavljenih književnih dela u čitavom svetu, a jedna od prvih odluka tog novog supermonopoliste u izdavaštvu bila je da se podstakne proizvodnja i prodaja tradicionalne knjige, na račun elektronskih izdanja.
Otad pa nadalje, svedoci smo stalnog opadanja prodaje elektronskih knjiga i ponovnog porasta onih koje možete uzeti u ruku i omirisati štamparsku boju sa njihovih stranica… Verovatno je i to doprinelo ovakvoj situaciji kod nas.
GLE: Kada treba očekivati novo delo Gorana Skrobonje?
Za nekoliko meseci u izdanju „Lagune“ planirano je objavljivanje moje pete po redu zbirke kratke proze Klopka i druge priče.
Za proleće sledeće godine planiram objavljivanje kratkog romana Sin čopora sa epsko-fantastičnom postavkom, i naravno, u nekom trenutku 2020. već pomenuti roman Firentinski dublet u saradnji sa Ivanom Nešićem.
RAZGOVARAO: Aleksandar Bećić
