Najzagađeniji, najbogatiji i najseverni grad u Rusiji inspirisao je francuskog reditelja François-Xavier Destors-a da dokumentuje priču o Norilsku u filmu “Melting souls”.
Dokumentarac prati životne uslove ovog grada u kojem potpuno izolovano živi više od 180 hiljada ljudi, a u kome je ulaz za strance moguć samo uz prethodno pribavljene posebne dozvole gradskih vlasti, fabrike i tajnih službi.
Ova izuzetna filmska priča biće prikazana u okviru selekcije pejzažnih filmova Landscape u sklopu dvanaestog izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Film će biti prikazan u utorak, 14. maja u 20 sati u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj.
Tim povodom, razgovaramo sa rediteljem filma o utiscima i iskustvima koje je stekao u ovom gradu tokom snimanja filma.
GLE: Šta vas je inspirisalo da snimite film o Norilsku?
Snimanje filma o Norilsku za mene je bio višeslojni izazov: istorijski, estetski i fizički. Uspomena na gulag dovela me je tamo. Kao istoričar koji radi na pitanjima sećanja na masovne zločine – puno sam radio u Ruandi, Kambodži… – bio sam zapanjen ambivalentnim svedočenjima preživelih: s jedne strane, oplakivali su stotine hiljada onih koji su dali svoje živote da izgrade ovaj nemogući grad, a sa druge strane, bili su ponosni što pripadaju mestu koje je imalo značajnu ulogu u u pobedi nacista tokom Drugog svetskog rata (većina tenkova i oružja Crvene armije proizvedena je u fabrikama u Norilsku). Ta ambivalentnost je za mene bilo otkriće koje razotkriva kako se danas Rusi suočavaju sa svojom prošlošću. Onda sam otkrio fotografije Norilska i postao fasciniran neverovatnim post-nuklearnih predelima. Izgledao je kao predeo u filmu Stalker Andreja Tarkovskog. Shvatio sam da moj film ne treba da bude o uspomenama, nego više o preživljavanju, i tome kako naći lepotu usred horora. Kako više od 180 hiljada ljudi živi u ovakvom mestu, u jezivim uslovima, i potpuno izolovano od sveta?
GLE: Da li biste mogli da zamislite svoj život u Norilsku?
Pre nego što sam otišao tamo, sigurno je da bih negativno odgovorio na ovo pitanje. Norilsk izgleda kao pakao na zemlji: klima je ekstremna, zagađenje je ekstremno, izolovanost je totalna. Grad je zatvoren i zabranjen za strance: potrebna vam je posebna dozvola gradskih vlasti, fabrike, i naravno – tajnih službi. Ja sam morao da čekam četiri godine da uđem, i ubrzo nakon što sam stigao, bio sam uhapšen. Većina ljudi sa kojima sam razgovarao bila je ugrožena. Bilo je to veoma teško putovanje. Ipak, jednom kada upoznaš stanovnike, ubrzo shvatiš da su ljudi najtopliji, da su grozni uslovi stvorili pravu zajednicu vezanu za solidarnost. Postoji takođe čudan magnetne osećaj koji vas povezuje sa zemljom. Pretpostavljam da je to zbog polarnih teritorija. Sigurno ne bih živeo u Norilsku jer volim da putujem, volim drveće i svež vazduh veoma mnogo, ali sada osećam da mi nedostaju taj grad i njegovi stanovnici baš mnogo.
https://www.youtube.com/watch?v=LhqYaKSfzSU
GLE: Po vašem mišljenju, da li će Norilsk evoluirati ili se promeniti na neki način, ili će ostati zaglavljen u toj svojoj određenosti kao “grad rada”?
U Rusiji, Norilsk se i dalje smatra nekom vrstom raja, kao mesto gde su nemoguće stvari moguće. To je veoma značajno mesto za ekonomiju otkad je Norilsk Nickel glavna fabrika koja kontroliše grad, prvi svetski proizvođač bakra i nikla. Više od “grada rada”, Norils je mnogo godina bio oaza u komunističkom krajoliku, mesto gde su ljudi mogli zaraditi deset puta više od prosečne plate. Od raspada Sovjetskog Saveza, stvari su se neizbežno promenile, i grad sada opada. Vlada očajnički pokušava da preseli stanovnike, ali to nije nimalo lako. Oni sada više sanjaju o automatizovanju industrijskog procesa i toga da dopuste radnicima da se rotiraju bez stalnog boravka. Ali, dokle god je prirodnih resursa koji se koriste, grad će preživeti.
GLE: Kako ste zadovoljni prijemom filma kod publike? Šta im je bilo najzanimljivije?
Budući da mi je zabranjen ponovni ulazak na teritoriju Norilska, ekstremno sam frustriran što nisam u prilici da tamo prikažem film, ali sam uspeo da pošaljem link većini likova iz filma, a oni su mi zahvalili na uverljivom portretu njihovog grada – ne 100% negativan kako drugi filmovi uglavnom prikazuju, nego film koji istražuje njihove uslove. Osim toga, film je ušao u selekcije mnogih festivala širom zemlje, izazvavši mnoge debate o arhitekturi, ekologiji, ruskoj istoriji… Ljudi su najviše zainteresovani načinom na koji su ljudi sposobni da se prilagode ovom mestu, kako on ili ona nalaze načine da budu srećni i grade budućnost u mestu gde je sve protiv toga. Na kraju, to je teška priča o snazi, otporu i fleksibilnosti ljudi na mestu koje je dobar primer toksičnosti koju je naša post-industrijska civilizacija u stanju da proizvede.
GLE: Kakvi su vaši planovi za budućnost? Imate li neke predstojeće projekte?
Upravo sam završio film u Južnoj Africi za francusku televiziju. Trenutno radim na mnogim projektima u Avganistanu i drugim delovima sveta gde takođe pokušavam da idem dalje od prvih utisaka i klišea kako bih pronašao lepotu u mestima u kojima to deluje nemoguće.
