PIŠE: Vladimir Krakov
Debitantski film mladog danskog režisera Andersa Waltera, dobitnika Oskara za kratki film „Helium“ (2014) pod producentskom supervizijom iskusnog Chrissa Columbusa (Harry Potter, Home Alone…) zasnovan na istoimenom grafičkom romanu čiji autori su Joe Kelly i Ken Nimura, u najavi obećava maštovitu i uzbudljivu filmsku bajku.
Iako je u rukama držao sve moguće štihove da stvori takvo delo – dobru scenografiju, odličan kamermanski rad, uverljivu glumu, prvoklasne specijalne efekte, scenario sa postavkom za sjajnu tinejdžersku bajku – reklo bi se da je mladi skandinavski režiser posegnuo da napravi nešto više, psihološki triler.
Ako bismo se držali klasifikacije fantastike kao žanra koju je dao teoretičar književnosti Cvetan Todorov, „čista“ fantastika je samo ono delo koje ne pokušava da pruži racionalno objašnjenje za svoj zaplet, već podrazumeva da svet ima drugačije zakone i pojave od naučnih.
Film „Ja ubijam džinove“ najpre nas uvede u spoljašnji i unutrašnji svet trinaestogodišnje devojčice koja objavljuje rat džinovima što ugrožavaju opstanak ostrva na kom ona živi, učini sve da ona stekne naše simpatije i da poverujemo u njenu misiju, a onda počinje da racionalizuje i daje psihološka objašnjenja, čime proteruje bajku u zemlju Nedođiju i – kvari zabavu.
Predugi uvod, gotovo dve trećine filma u kojima se ništa značajno ne dešava osim anticipacije dešavanja, dobija burni bajkoviti zaplet nastanjen stvorenjima nalik na dementore (koji se ovde zovu Predsednici sudbine – Harbingers of Doom) i džinovima, rezultira žestokim okršajem katastrofalnih razmera.
U epilogu dešava se ono što najmanje želimo – racionalizacija, i neka vrsta hepienda, koji je nemotivisan i neuverljiv.
Uprkos brojnim sekvencama za pamćenje, stiče se utisak da je domet ovog filma značajno ispod očekivanog.
Imdb ocena: 6.2/10 Gle ocena: 3/5
