Jose Saramago – Kain

Izdavač: Laguna. 

Roman „Kain“ je poslednji Saramagov roman, objavljen godinu dana pred piščevu smrt, pa bi se mogao shvatiti kao neka vrsta testamenta. Testament o „Old testament“-u, to jest „Starom zavetu“ ili, pre obračun sa „Starim zavetom“. Jer, Saramago uopšte nije bio blag prema tom drevnom tekstu sa jasnom namerom da pokaže da njegov ateizam nije ni najmanje uzdrman približavanjem neumitnog kraja.

Poređenje sa romanom Borislava Pekića „Vreme čuda“ se prosto nameće. Pekić se u svom prvom objavljenom romanu (1965) bavi „Novim zavetom“, Saramago u svom poslednjem (2009) „Starim zavetom“. Pristup temama je identičan kod obojice – na površinskoj ravni dominira satira i humor (oba romana su vrlo duhovita), ispod površine se krije razobličavanje (hrišćanskih) mitova – mitomahija. U osnovi bi trebalo da bude antidogmatizam kao nekakva univerzalna vrednost. Za Pekića, koji je bio, uslovno rečeno, liberal, ta tvrdnja bi mogla da stoji, za Saramaga, deklarisanog komunistu, već mnogo teže. Pekić se svojevremeno tog svog romana, koliko se sećam, odrekao (iako se to na internetu danas ne pominje), Saramago, naravno, nije – to je bio njegov poslednji, testamentarni, obračun sa judeo-hrišćanskom civilizacijom koja mu kao ateisti i marksisti nije bila po volji. 

Naravno, roman je i mnogo više od toga. O ljudskoj prirodi pre svega. Na takvo tumačenje nas je uputio sam autor koji vlastita imena: adam, eva, kain, lilit, noa, avram, lot, gospod, piše malim slovom svodeći ih tim pravopisnim „trikom“ na arhetipove. „Kain“ je maestralno napisan, zanimljiv, čitljiv, odlično preveden, otvoren za različita „čitanja“ – dakle, ima kvalitet koji se od „Nobelovca“ i očekuje.

Srđan Strajnić