Kad kažete Nenad Marić, ime, valjda zbog svoje „običnosti“ prođe pored vas. Ali, kad kažete Kralj Čačka, onda pomislite na moćnu muziku, sa još moćnijim tekstovima. Multimedijalni umetnik koji je osvojio region. Čovek pred kojim je – čini se – ozbiljna karijera.
Taman se čovek navikne na tebe kao muzičara o kom piše Miljenko Jergović, a ti nas iznenadiš svojom izložbom. Malo ljudi zna da si ti, zapravo, po obrazovanju – slikar?
Jeste, diplomirao sam slikarstvo na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2006. godine.
Tokom studija sam se bavio i muzikom, hvatao gitaru u pauzama, odmorima između radova i ispita na fakultetu, sećam se užasnog unutrašnjeg konflikta što pokušavam i jedno i drugo, žive muke… Ali sam još i ranije, u Gimnaziji pa i pre imao kretanja od jednog medijuma ka drugom, da bih kasnije, nakon fakulteta otišao više u pravcu muzike, tj. kantautorskog rada kako volim da kažem, a ljubav prema likovnoj umetnosti, pre svega crtežu, je ostala i dan danas.
Sada crtam u pauzama između pisanja pesama, koncerata, snimanja. Izložba u Domu omladine se desila zahvaljujući Jeleni Pavićević, urednici likovnog programa Galerije, koja je videla crteže u zbirci pesama „Na margini“ i pozvala me da izlažem.
Muzika. Poezija. Slikarstvo. Možemo li da očekujemo da se u skorije vreme oprobaš u još nekoj umetnosti?
Za sada, i ovo je dovoljno ako ne i previše ali to su medijumi koji mi prijaju, koji me provociraju i pomoću kojih jednostavno pokušavam da se izrazim. Muzika i dalje ostaje primarna…
Film? Strip?
Već sam zajedno sa svojim bratom (Marko Marić, op. aut.) učestvovao u jednom sjajnom dokumentarnom filmu, pravili smo muziku za „Poslednji povratak Kaktus Bate“ reditelja Đorđa Markovića.
Strip volim, ali za to je potreban poseban dar i potreba, tj. odnos između misli, crteža i reči, meni je bliži odnos između misli, muzike i reči, zapravo to me više intrigira.
Mislim da to što radim jednostavno znači pojedincima koji su ipak i dalje na marginama u manjini zajedno sa mnom
Kad već u uvodu pomenusmo Miljenka Jergovića, koliko je za razvoj tvoje dalje karijere značio njegov prikaz tvoje muzike koji je nedavno objavljen u Hrvatskoj?
Za mene, to je velika čast, da književnik kao što je Miljenko Jergović napiše takav esej, na neki način otkrivajući me i pozivajući u „zajednicu“ onih kojima je još uvek stalo do života u smislu u društvima smrti na Balkanu.
Na tome sam mu duboko zahvalan.
Ne znam kakav je odziv imao njegov tekst u Hrvatskoj, bilo bi lepo otići tamo, svirati i videti.
U Galeriji Doma omladine Beograda otvorena je tvoja izložba, koja traje do 9. avgusta. Prvog dana avgusta imaćeš i svoj koncert u kulturnom centru Grad. Šta možemo očekivati od te večeri?
Da, prvog avgusta u kulturnom centru Grad, nastupiću sam sa gitarom i publika će imati priliku da čuje pesme na intimniji i ogoljeniji način, dakle bez bande koja me prati, nadam se da će to biti lepo veče.
Stižeš li da pratiš neke druge umetnike, muzičare, pisce, slikare?
Ne toliko kada sam u procesu, nešto ukačim koliko stignem, za nešto se I zakačim pa nešto I naučim.
Da li će Nenad Marić uskoro objaviti i novu knjigu poezije?
Nije u planu, ako potreba ojača možda se I desi, neka to bude neizvesno za sada.
Da li je Kralj Čačka postao novi zaštitni znak grada na Zapadnoj Moravi, nakon višegodišnjih negativnih pominjanja vezanih za treš, šund, trećerazrednu politiku i mnogo toga drugog?
Uh, to je ozbiljna titula, mislim da nije, mislim da to što radim jednostavno znači pojedincima koji su ipak i dalje na marginama u manjini zajedno sa mnom.
Koliko bi uspešan bio Kralj Čačka kada bi svirao muziku ili pisao poeziju u nekoj sređenoj, pristojnoj zemlji u kojoj je najveći problem – na primer – visina UV zračenja tokom današnjeg dana?
Stvarno ne znam.
Da li ti prijaju poređenja sa Tomom Vejtsom i nekim drugim velikanima muzičke scene?
Dosta sam naučio od Tom Vejtsa kao sjajnog stvaraoca, majstora pesme, ali ne samo od njega.
Dosta je tu i drugih velikih stvaraoca kojima sam duboko zahvalan i od kojih i dalje učim, koji me na neki način i inspirišu, to je jedno Veliko Bratstvo kome se svojevoljno pridružujem kao mali od Balkana.
Poređenja mi prijaju kad dolaze od strane ljudi koji razumeju tradiciju muzike, takoreći se i sam oslanjam na istu i nemam problem sa tim.
RAZGOVARAO: Aleksandar Bećić
FOTO: Nemanja Knežević i Aleksandar Alempijević
