Jutros, uz kafu, razgovaram sa prijateljem o onome što ću objaviti na portalu GLE.  „A zbog čega danas hoćeš da pišeš tekst u kom će glavni lik biti Milan Mladenović, kada je juče bila godišnjica njegovog rođenja“, pita me, nakon što sam mu izneo planove.

„U pravu si“, rekao sam. „Ali, za takvog genija malo bi bilo pisati po jedan tekst svakog dana. Ja ga nisam slušao samo za njegov rođendan. Niti sam ga oplakivao na dan njegove smrti. Ja sam ga slušao i slušam. Stalno“, odgovorio sam i nastavio da zavijam cigaretu. Ućutao se.

Baš u tom ćutanju, vratio sam se u davnu 1984. godinu. Vratio sam se u moj prvi boravak u Beogradu, tokom letnjeg raspusta. Vratio sam se na arheološku istraživačku akciju, tokom koje sam, zajedno sa Jelenom Maksimović, Martom Hes, i (verovali ili ne) Goranom Svilanovićem, kasnije ministrom spoljnih poslova zemlje koje više nema iskopavao ostatke rimskog naselja i Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Jednog poslepodneva, samo što smo se vratili sa dugotrajnog iskopavanja izloženi teškom suncu, neko od starijih istraživača mi je prišao i pitao „Hoćeš na koncert?“

Koncert.

Mene, klinca iz provincije koji je do tada samo slušao Čorbu, Dugme i sanjao da poseti svirku nekih novotalasnih bendova, neko nudi da ide na koncert.

„Ko svira?“, upitam više reda radi, znajući da će odgovor biti potvrdan: Veče u internatu Geodetske škole na Zvezdari (gde smo bili smešteni) nije bilo previše zabavno.

„Katarina Druga“, glasio je odgovor.

Pun pogodak. Sedam dana pred odlazak na akciju kupio sam album na čijem omotu je dominiralo prelepo crnačko lice i čudno ime: Katarina II. Kakve veze ima ruska carica sa crnačkom lepotom – nisam uspevao da dokučim. Ali je muzika bila kao nijedna do tad.

Čudne harmonije, divljački ritmovi, stihovi bez rime… „Ona hoda sama kroz grad. Misli sve, sve što misli da zna. To je samo daun. To je ono što se zove aut“…

Odlazim to veče: Putujemo nekakvim kombijem i dan danas ne znam gde. Mislim da je bio koncert u Pionirskom gradu. I danas pamtim trans u kom je bila Margita. I danas se sećam energije koju je sa bubnjeva slao Vd… Sećam se prstiju Bojana na bas gitari i Milanove svedene gitare i glasa koji je ulazio u kosti. Pamtim kako mi je ritam ušao u čitavo telo. Pamtim kako svakim delićem svog bića živim ono što sviraju.

Nekako vezano, bez pauze, izbombardovali su me svim numerama sa albuma, numerama koje su toliko moćnije zvučale uživo nego li na albumu koji me je oborio s nogu. Onda su odsvirali par pesama Šarla Akrobate koje je Milan pisao. A zatim…

Urezale su mi se reči „Evo sad nešto što će se naći na našem drugom albumu…“ I potom Oči boje meda… Pesma koju i danas, dok pišem ovaj tekst, slušam, a kćerka izlazi iz svoje sobe i kaže „Tata, muzika je super, ali ne mogu da radim domaći…“ Nema veze, mala. Napisaćeš to što ti traže malo kasnije.

I da: Svi već znate – da nije išao putem kojim je išao, Milan Mladenović bi juče napunio 60 godina. Ali, „šta bi bilo kad bi bilo“ je večita nepoznanica u nas, Srba. On je otišao svojim putem. I odavno ne gazi stazama koje mi koristimo.

Ako ste u godinama u kojima sam ja (50+) vreme je da svojim naslednicima (pa čak i unucima) ubacite „virus“ dobre muzike. Virus EKV-a. Tako će Milan nastaviti da živi.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share