Nikola Rakočević, glumac koji je skrenuo pažnju publike svojim prvim ostvarenjima u filmovima Šejtanov ratnik i Šišanje, odavno je postao “mainstream”, da bi se na ovogodišnjem BAŠTeAtar Festu u Kragujevcu pojavio kao glumac u predstavi “Laura, molim te”, rađenoj van njegovog matičnog pozorišta.

S obzirom na veliki broj uloga koje ste ostvarili u matičnom pozorištu, na filmu i televiziji, otkud potreba da napravite predstavu van institucionalnog pozorišta i koliko je teško to uraditi?

Vaninstitucionalno pozorište je nešto što je meni uvek bilo veoma zanimljivo. Ta vrsta slobode koju imate kada stvarate nešto što nije vezano za instituciju je veoma zanimljiva i inspirativna.

Da je teško i komplikovano, jeste, posebno što sve institucije imaju logističku podršku koje slobodne produkcije i trupe nemaju.

I pored tog osećaja slobode, koji sam već pomenuo, ti ljudi koji su me pozvali da radim, Milan i Boban, bili su veoma inspirativni. Oni se inače ne bave pozorištem, ali ga jako cene i vole. Oni su imali osećaj da će napraviti predstavu i taj čin pravljenja predstave je njima bio uzbudljiv i interesantan, pa je to i mene inspirisalo da se time bavim na najbolji mogući način.

Vaš junak živi u virtuelnom svetu,istovremeno žudeći za ljubavlju. Da li su i na koji način internet i društvene mreže udaljile ljude jedne od drugih?

Ne mislim da je internet bilo koga udaljio. To je samo jedno od sredstava. Ljudi to imaju od davnina, tj. od početka, taj osećaj da su udaljeni, da ne slušaju jedni druge i da se boje jedni drugih.

Ljudi su inače skloni udaljavanju i bez interneta i bez društvenih mreža, samo što je, eto, to sad malo izraženije jer na internetu možete da dobijete neki surogat života. I što je najveći trik, tu možete da dobijete taj lažni osećaj ispunjenosti, a to je zapravo jedna velika praznina. Imate osećaj da ste uradili nešto mnogo važno, a ustvari ste sve vreme u nekom algoritmu koji vam daje lažan osećaj zadovoljenja.

Provodeći toliko vremena na internetu, živimo li zapravo u lažnom svetu koji nam omogućava da pokažemo bolju sliku sebe?

To je taj strah o kome pričam, strah od toga da budemo ono što zapravo jesmo, da oprostimo sebi neke greške koje imamo, i onda mi zbog tog užasnog straha želimo sebe da napravimo mnogo značajnijima, moćnijima, snažnijima, emotivnijima nego što zapravo jesmo, i tako želimo da prikrijemo to što smo mi i da izbegnemo tu osudu na koju možemo da naiđemo od strane drugih ljudi koji nas neće prihvatiti. Ali mislim da su to sve predrasude koje postoje i bez interneta, ali sad internet mnogo pomaže. Mi možemo da napravimo profil na Facebook-u na kom izgledamo ka Herkules a ne kao Pera Ždera iz Popaja, ali, u suštini, svega bi toga bilo i bez interneta.

Žudnja za ljubavlju je u svakom čoveku.

Da li je i koliko danas susret i suštinsko spajanje iskomplikovano i opterećeno prevelikim očekivanjima, pretvaranjem i stidom?

Taj strah je upravo prepreka da se sa nekim zbližimo. To neprihvatanje samog sebe, strah od osude, zapravo nas udaljava od tih susreta. A mislim da ljudi imaju veliku potrebu za ljubavlju i da je to naš najveći nagon i žudnja – da dobijemo ljubav.

Kakvom Vam se čini ideja o osnivanju ovakvog festivala koji se bavi isključivo nezavisnom scenom?

Festivali bi inače trebalo da imaju smisla i da nešto znače, a ne da budu samo mogućnost da se povuku neke pare sa fondova.

Ovaj festival je jedan od retkih koji imaju smisla i koji okuplja na jednom mestu i ističe nezavisnu scenu za koju mislim da je važna. Ovaj festival može da preraste u nešto veoma bitno, jer, pored toga što okuplja nezavisne stvaraoce na jednom mestu i omogućava im da uporede svoja iskustva, on podstiče ljude da se fokusiraju na nezavisnu scenu.

Mislim da je mnogo važno da uzmeš stvar u svoje ruke i da ne čekaš novac od države i da ovaj festival može da pomogne da ljudi razmene iskustva i pronađu produkcijske okvire za svoj rad.

(BAŠTeAtar Tim) 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

60 Shares
Share60
Tweet
Pin
Share
Share