Dobro je što je te večeri bilo drugih, zanimljivijih dešavanja pa je proslava petogodišnjice grupe On Tour mogla da se obavi u krugu uže i šire familije. Familija je doduše malo veća od uobičajene (preko sto duša, al’ ne držite me za reč, nije bio prisutan glavni procenitelj I.L. – opravdano, iz poslovnih razloga) ali, kao u svim drugim porodicama, svako svakog zna, k’o zlu paru što se ono kaže. Bilo je rođaka iz unutrašnjosti, bilo je onih koji se pojavljuju samo u posebnim prilikama, bilo je i nešto malo podmlatka. Bilo je onih malo glasnijih što vole da pevaju, bilo je onih što naručuju pesme, bilo je i onih koji hoće da uzmu instrumente u ruke i da pripomognu na sceni a najviše od svega je bilo dobrog raspoloženja. Kad su oni na bini raspoloženi, raspoložena je i publika! Ređali su se hitovi On Toura (And The Hits Just Keep On Comin’ što reče Michael Nesmith) i znalačkom rukom izabrane obrade (k’o da su mene pitali za Goodbye od Steve Earle-a, Little Things in Life od Green On Red i Jolene od Dolly Parton, a bio je i neki Waylon Jennings ako se ne varam…) u savršeno složenoj set-listi. Vrhunci koncerta bili su trenuci kad su im se na bini pridružili Dušan Filimonović i Peja iz Wenta (bas i bubnjevi) i Milutin Petrović (usna harmonika) kao i izvođenje njihove Who Do You Love? u kojoj je Ika naprosto briljirala. Nikada Iku nisam video tako spontanu, opuštenu i dobro raspoloženu. U stvari, svi su bili! U jednom trenutku se čak i Vlada nasmejao. Marko nije, ali to valjda čuvaju kao iznenađenje za proslavu deset godina 😉 . Gledao sam On Tour možda desetak puta ali ovaj nastup mi je njihov najbolji. Pokazali su koliko mnogo bi mogli kao full bend, time se svakako otvara mogućnost nastupa u većim dvoranama ali se ponešto i gubi – ona delikatnost i prisnost akustičnih svirki. Što reče Dylan u onom govoru povodom Nobela, teže je svirati pred 50 nego pred 50.000 ljudi jer u prvom slučaju sviraš svakom od njih ponaosob a u drugom jednoj jedinstvenoj masi. Kad smo već kod Dylana, nadao sam se da će svirati You’re Gonna Make Me Lonesome When You Go, jednu od mojih omiljenih njegovih, koju su svirali čini mi se nekom prilikom kad nisam bio prisutan, ipak, razumem što nisu, dugačak je to tekst, pa da ne bude kao sa Patti Smith, ostaviću Iki pet godina da se pripremi. Ali, za desetogodišnjicu nema opravdanja!
PS – Moram da pomenem i support act, In Absentias, o čijem albumu Far Out sam pisao na Stereo Art portalu i to vrlo afirmativno pa sam hteo da se uverim kakvi su uživo. Nisu razočarali, naprotiv. Imaju lepe pesme koje Ana Avramov predano i uverljivo izvodi. Za ovaj nastup su, sasvim primereno situaciji, pripremili mirnije stvari pa ostaje da ih čujem na njihovom sopstvenom nastupu sa kompletnim spektrom raspoloženja. Grupa su čije ću aktivnosti u budućnosti pratiti. Doprineli su da ovo ledeno (grejanje u Elektropioniru nije baš bilo sjajno) ali ipak prijatno veče bude zaokruženo na najbolji mogući način.
Srđan Strajnić
[vc_row][vc_column][vc_gallery interval=“3″ images=“1786,1785″ img_size=“large“][/vc_column][/vc_row]
