Želim odmah da iskoristim činjenicu da smo već duboko zagazili u decembar i da ja budem prvi koji će vam poželeti sve najbolje u Novoj godini: da vam sledeca godina bude više odskočna nego daska, kao što su meni bile sve predhodne.

Mesec dana pred Novu godinu planiram doček u inostranstvu, 15 dana pre kažem: dobro, idem na Zlatibor; 10 dana pred doček kažem:  OK, dobar je i restoran u Beogradu; pet dana pre Nove godine kažem: ostaću kod kuće, ali kupiću prase; dva dana pred doček kažem: dobro. Uzeću samo but; dan uoči dočeka kupim pile na akciji. I onda gledam Grand i osećam se depresivno kao ona četvrta ringla na šporetu što nikad ne koristiš.

Dobro,  nije mi žao jer – kakav je to uopšte praznik Nova godina? Šta mi tu slavimo? Prost protok vremena?!

Zakonom bi trebalo zabraniti Novu godinu, jer mi se svi ionako ponašamo kao da život počinje 1. septembra. A onaj matori Deda Mraz te samo tera da trošiš novac i da zbog toga budeš srećan.

A kad se otrezniš shvatiš da to od irvasa nisu bili praporci nego brabonjci.

Još su izmislili i reprizu!  I onda ja sa ženom moram da imam reprizu dočeka. Svađamo se oko istih stvari.

Nekad su praznici imali praktičan smisao.

Na primer, u Americi je nastao Crni petak jer su belci sa juga tada kupovali korisnu robu. Mi smo danas robovi beskorisnih kupovina. Čisto pomodarstvo novog doba.

Moj deda nije slavio Novu godinu. Nije slavio ni rođendan – jer nije znao kad je rođen.

“Deda kad si rođen?”

“Negde između Krstovdana i Mitrovdana, onda kad se potkivaju konji!”

Baba nije znala za crni petak, ali je uvek zbog njega ostajala bez dinara u kući.

Deda dođe pijan iz kafane, a ona zakuka “Opet si sve pare sjebao u kafani crni Petko!”

Dobro – i deda je patio od potrošačke groznice. Kad je imao 86 godina kupio nov traktor i kaže “sad sam miran sledećih 50 godina!”

Već dugo ga nema među nama, ali sam siguran da on ne bi ni voleo da živi u ovom okrutnom svetu iz koga su arhitekte proterale špajz  iz projekata.

I ostali praznici su samo potrosačke slave. Osmi mart je dan zaljubljenih po julijanskom kalendaru. Jedini pravi praznik je Prvi maj.

Tog dana su se radnici u Čikagu izborili za normalno radno vreme. Zato danas ranici u Srbiji za Prvi maj normalno rade, jer su država i sindikati pronašli zajednički jezik i teleću glavu u škembetu. A otkako su nam došli Kinezi, odnosno drugovi kineski komunisti, radnici u Smederevu i Boru ponovo preko sindikata dobijaju pseće polutke.

PIŠE: Bob BG

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

49 Shares
Share49
Tweet
Pin
Share
Share