Do „Prvog čina“ Aleksandra Bećića nadala sam se da je pakao društva u kojem živimo samo moja privatna realnost, ali posle čitanja razumem da sam samo delić slagalice u bezumlju u kojem zapravo svi jednako robijamo.

Nigde nisam susrela romantiziranu verziju stvarnosti. Likovi su svoji i tvrdoglavi. Nemam pojma kako izgledaju, jer im je pisac (sasvim neobično za pisce 21. veka) oduzeo ambalažu, a dodelio sadržaj.

Suprotno tome, eksterijer je pucao od sadržine. Šoljice kafe, krigle piva, šankovi, hoteli, ulice, bioskopi, delovi grada i krv. Puno krvi i puno besmislenih smrti. Ne onih holivudskih, već pravih, domaćih i stvarnih.

Likovi sa sadržajem, eksterijer filmskog tipa i radnja poput rolerkostera. I sve to u kratkim scenarističkim rečenicama, bez puno žanrovske filozofije, citata mrtvih pisaca i Sokratovske mudrosti.

Preznojila sam se, promenila trista poza, emotivnih skala i nakon poslednje rečenice: (Dosta je bilo. Zamislite jedno prigušeno beng. Mrak je.) poželela da mogu da kliknem negde na nastavak.

Nijedan akter nije izgovorio ništa što ne bi u stvarnom životu. Nije se prikrio njihov porodični background i kućno vaspitanje, niti lepota i bogatstvo srpkog izražavanja. Nema ulepšavanja stvarnosti niti piščeve ambicije da nam se neko svidi više ili manje. Nema stajanja ni na čiju stranu, nema podilaženja i nema snishodljivosti. Samo čista brutalna realnost u životu ili život u realnosti. Dijalozi su pola priče, pola slike i trećina utiska.

I da se vratimo na početak. Nisam knjigu progutala za jednu noć, uprkos očekivanju. I ne zato što sam se zaustavljala promišljajući o smislu i poenti, već baš zato što su me čiste i jasne rečeničke konstrukcije brzo šibale kroz priču, tražeći mi pauzu za duševni mir.

Knjiga me uznemirila. Trebalo je vremena da se saberu utisci. A utisak nije bio samo onaj konačan, na mestu na kojem je obeležen kraj, već ih je bilo u talasima na svakoj stranici. Trebalo je svariti.

I sad je gotovo. Uvučena sam u svet Prvog čina. Mrak jeste, ali nije bilo dosta. Sada pisac ima stečenu odgovornost da me ne drži u mraku, već pojuri u nastavak. Čekam drugi čin. A vama toplo preporučujem da počnete sa Prvim što je pre moguće.

(Iz prikaza romana Prvi čin Maje Zelenović, objavljenog na sajtu Moodiranje) 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share