Malo romana dobije naslov kakav ga suštinski opisuje. „Prvi čin“ Aleksandra Bećića u izdanju Ammonite Books-a je upravo dvorečna misao koja upućuje da će se, pri čitanju poslednjih redova knjige, poželeti još.

„Šta je sledeće?“, bila je moja prva misao.

Način na koji sakupljamo pokidane strune nekadašnjih ideala, lične tragedije koje smo preživeli, a koje nas nisu uništile već otvrdnule kožu da bi sačuvale srce, Bećić je opisao toliko plastično, da sam bila i toj redakciji, u malom stanu, na Adi usred rikošeta, i pred nervnim slomom.

Mesta sa kojih probijaju boje autobiografije čine skladan spektar sa sivilom svakodnevnice, iznikle iz teških životnih krahova ljudi koji su najviše obećavali.

Nisam sigurna jesam li pročitala krimi triler ili psihološku dramu. Znam samo da sam u par navrata pomislila: “Bože, ovo se sigurno zaista desilo!“

Na stranu moja subjektivna naklonost prema surovoj stvarnosti iz pera pisca, jer mi smo tu da svedočimo, ne da ulepšavamo, posebno me je dotakla lična drama svakog od junaka, njihovi misaoni procesi i delanja u skladu sa tragedijama i besmislom koje ublažava iskonska borba za opstanak koju ne doživljavam u etimološkom smislu, već kao borbu za opstanak smislenosti, ne samo pukog preživljavanja.

Drago mi je da nas Bećić nije štedeo brutalnosti, kao što nas nije štedeo ni pobeda.

Možda novinar Saša (glavni lik romana) jeste osovina priče, ali svi ostali, uključujući i nepoverljivog inspektora, smešteni su upravo na ona mesta koja im pripadaju i bez kojih prvi čin ne bi mogao da se završi…

Namerno stavljam tri tačke. Ovim romanom, kao i samim naslovom i on ih je napisao nevidljivim mastilom. Bravo, Bećiću!

U iščekivanju „drugog čina“, ma kakav mu naslov dao…

Jelena Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

20 Shares
Share20
Tweet
Pin
Share
Share