Stalker

Piše: Mira Ilić

O Stalkeru, reč je o autentičnom remek-delu, koje je režirao  Andrej Tarkovski prema romanu Piknik pokraj puta braće Strugacki

Stalker je metaforična priča o putovanju trojice ljudi u neizvesnost “tajanstvene zone” u kojoj je pojam sreće nešto sto je nadohvat ruke, poput izazova, dakle neka vrsta zapisa o putovanju i njegovim posledicama. Film se fokusira na ovaj trio koji putuje do „Sobe“ koja navodno može ispuniti ljudske najdublje želje. Putovanje se odigrava  kroz  „Zonu“  –  zabranjenu teritoriju  duboko unutar policijske države sa pejzažima bujnog zelenila, izgorenim automobilima, vojnim tenkovima, telefonskim stubovima koji više nisu u upotrebi, bazama vode u kojima se može naći otpad modernog društva, od špriceva i kalendara do Van  Ајк slikarstva do sv. Jovana Krstitelja.

Scene u svakodnevnom svetu prepunom industrijske proizvodnje su snimljene u crno-belom, dok je segment u kojem tri protagonista ulaze u krajolik „Zone“ snimljen u bojama.

Film je uveo dve reprezentativne ličnosti nase civilizacije, naučnika i umetnika, koji zajedno sa Stalkerom zalaze u nepregledne prostore sveta za koji nisu ni znali da postoji. Tarkovski priči nameće raspravu kako o odnosu umetnika i sveta u kojem živi, tako i o odnosu pojedinaca, oblikujući na taj način žestoku nedoumicu koja bi trebalo da ozakoni ili relativizira proboj u “tajanstvenu zonu”, proboj na onu stranu datog i postojećeg, tamo gde je sve, verovatno, na dohvat ruke i izvesno.

Tarkovski:

“šta je, dakle, tema koja odzvanja kroz Stalkera? Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način covek pati ukoliko nema samopoštovanja.

Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov cilj je jedna soba u kojoj će, kao sto nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnih prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič, o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikovac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija.

I Bodljikavac se obesio.

I tako su dva čoveka postigla svoj cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti; ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.

Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju, suočava Pisca i Naučnika sa zagonetnom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prosla kroz nečuvenu bedu zbog svoga muža a ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom nesebičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su žrtve i Pisac i Naučnik.”

Glavne uloge:  Alexander Kaidanovsky – Stalker   

Anatoli Solonitsyn – Pisac

Nikolai Grinko – Profesor

Alisa Freindlich – Stalkerova supruga. (1979) ‧ Drama/Mystery,  2h 43m