Piše: Mira Ilić

O Stalkeru, reč je o autentičnom remek-delu, koje je režirao  Andrej Tarkovski prema romanu Piknik pokraj puta braće Strugacki

Stalker je metaforična priča o putovanju trojice ljudi u neizvesnost “tajanstvene zone” u kojoj je pojam sreće nešto sto je nadohvat ruke, poput izazova, dakle neka vrsta zapisa o putovanju i njegovim posledicama. Film se fokusira na ovaj trio koji putuje do „Sobe“ koja navodno može ispuniti ljudske najdublje želje. Putovanje se odigrava  kroz  „Zonu“    zabranjenu teritoriju  duboko unutar policijske države sa pejzažima bujnog zelenila, izgorenim automobilima, vojnim tenkovima, telefonskim stubovima koji više nisu u upotrebi, bazama vode u kojima se može naći otpad modernog društva, od špriceva i kalendara do Van  Ајк slikarstva do sv. Jovana Krstitelja.

Scene u svakodnevnom svetu prepunom industrijske proizvodnje su snimljene u crno-belom, dok je segment u kojem tri protagonista ulaze u krajolik „Zone“ snimljen u bojama.

Film je uveo dve reprezentativne ličnosti nase civilizacije, naučnika i umetnika, koji zajedno sa Stalkerom zalaze u nepregledne prostore sveta za koji nisu ni znali da postoji. Tarkovski priči nameće raspravu kako o odnosu umetnika i sveta u kojem živi, tako i o odnosu pojedinaca, oblikujući na taj način žestoku nedoumicu koja bi trebalo da ozakoni ili relativizira proboj u “tajanstvenu zonu”, proboj na onu stranu datog i postojećeg, tamo gde je sve, verovatno, na dohvat ruke i izvesno.

Tarkovski:

“šta je, dakle, tema koja odzvanja kroz Stalkera? Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način covek pati ukoliko nema samopoštovanja.

Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov cilj je jedna soba u kojoj će, kao sto nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnih prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič, o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikovac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija.

I Bodljikavac se obesio.

I tako su dva čoveka postigla svoj cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti; ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.

Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju, suočava Pisca i Naučnika sa zagonetnom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prosla kroz nečuvenu bedu zbog svoga muža a ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom nesebičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su žrtve i Pisac i Naučnik.”

Glavne uloge:  Alexander Kaidanovsky – Stalker   

Anatoli Solonitsyn – Pisac

Nikolai Grinko – Profesor

Alisa Freindlich – Stalkerova supruga. (1979) ‧ Drama/Mystery,  2h 43m

Jedan komentar o “Stalker

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share