Na krevetu, u crnim dokolenicama, nogu nežno svijenih prema oblim guzovima, mesnatih kolena s toplom senkom izmedju, ljupko sedi, kao jedna od onih ničijih kćeri. S desne strane lica, preko ushićenog ženskog čela, pada talas guste smedje kose, odakle izvire malo povijen prćast nos, a pod njim diše gospodar izraza – poluotvorene, nabrekle usne. Prste ruke sklopila je nežno u kolibicu, zamišljajući kako veselo lovi naboranu, odozdo uvučenu, ostarelu, klateću muškost svog vrlo javnog bivšeg muža… Ćelav, skoreo od iskustva, nekad poželjni i pohotni muškarac, krivi gubicu udesno i blago tapka, tankom šakom, goletnu visoravan koja pokriva njegov veliki mozak, padajući okomito sve do očiju ispod kojih vise naduvana jajca podočnjaka. On je pokriven, definitivno skljokan na postelju, sa belim jastukom pod glavom i zgužvanim čaršavom pod guzicom. Sve na svom mestu. Nepokretno… Lidija još jednom proleće kroz sobu i proverava stanje pravde koju je toliko puta sanjala da je uspela da ga zaledi u toj slici. Tiho, promuklo se zakikoće, nameštajući se da što bolje oseti krvotok, svoju okorelu zagrejanost za raspetljavanje sklerotičnih, bolno nezaboravnih čvorova. Svaka perlica joj se čini kao malena omča. Previše toga visi iznad i ispod njenog neposlušnog tela… Neka druga petljancija je u toku, ali suviše je ovde bezbednog saplitanja, iako se znaci upozorenja panično množe… Svetlost je ugašena. Tama je upaljena. Barem ovog dana što odlazi u napadnoj i tajanstvenoj tišini. Zato treba obratiti pažnju kako ga ispratiti u noć, bez obećanja novog dana. Nema više šta da svane. A nemoćni muškarci? Oni su, kao i obično, besmrtni.
