„Ugrizi se za jezik“, jednom je majka prekorila Cicu kada je ova na sav glas plakala pokušavajući da je odvuče do radnje u kojoj su prodavali kesice usoljenih šljiva. Kada su se vratile kući, majka ju je postrojila ispred sebe, ne vadeći namirnice iz cegera i kazala joj nešto opuštenijim ali još ozbiljnijim glasom: „Ko je mudar taj ne ide nasuprot vetru. Stari Čuburci kažu: ‘Dođeš sa juga, ideš sa vetrom i gle – sever će poći za tobom’. Najjači je onaj vetar koji se ne vidi“.
Sledeće nedelje Cica se ugrizla za jezik kada su ušle u radnju gde su prodavali zabranjene slatkiše. Kada je majka završila s kupovinom, bez ijedne reči uzela je kesicu šljiva sa police i stavila je na tezgu zajedno sa ostalim stvarima. U povratku Cica je osetila kako vetar lagano duva ne ostavljajući trag. Bacao je pesak iz smera istoka da odvrati pažnju bolesno radoznalim ljudima. Učinilo joj se tada da je jasno videla put kojim valja ići, zamke koje valja izbeći. Izgledalo joj je to ponajpre kao da neko mlati kuhinjskom krpom rasterujući mušice ili suvišna stvorenja u prostoriji gde se pripremala hrana i pralo posuđe.
Svakog jutra pred polazak u školu majka joj je uvrtala i potezala njenu gustu kosu sve dok ne bi napravila dve čvrsto upletene kike. To je predugo trajalo i bolelo i uvek bi se preznojila d napora da bude nepomična. Jednog dana, dok se majka upinjala da provuče češalj tvrdih zubaca kroz Cicinu neposlušnu kosu, ukočenoj ćerki je palo na pamet jedno lukavstvo. Upitala je surovim frizerajem zanetu Vesnu: „Mama, šta je to čuburska tortura?“
Majka je odmahnula glavom. Ovlažila je dlan i poravnala joj kosu iznad uha, a zatim je tu ugurala šnalu ogrebavši je po glavi. „Ko je to rekao?“, upitala je ne dajući ni sa čim do znanja da je svesna koliko joj je ćerka nevaljala. Cica je slegnula ramenima i kazala: „Jedan dečak iz mog razreda rekao je da Čuburci primenjuju čubursku torturu“.
„Čuburci rade mnoge stvari“, rekla je majka jednostavno. „Čuburci se bave trgovinom, medicinom, krečenjem. Nisu lenji kao drugi. Mi primenjujemo torturu. Nema bolje torture.“ Potom je, nakon dva-tri zamišljena uzdaha, dodala: „Sramota je ako padneš a niko te ne gurne“.
Svakako, trebalo je da prođe neko vreme kako bi Cica shvatila zašto su se majčine oči namah pretvorile u opasne crne proreze. U međuvremenu se pitala zašto Vesna uvek izgleda kao da ide u crkvu, iako je nikada nije zatekla tamo. Posle je prestala da se pita. Pomirila se s činjenicom da nema igračke koja se jednom ne pokvari i onda pokvari i sve oko sebe, i da su roditelji ludi ako deci kupuju stvari koje mogu da se razbiju.
Ipak, i posle toliko tolikih odina, Cicu plaši tiranija čuburskog sna kojim defiluje neuhvatljiva mangupska gospoda. Prvo ne postojiš. Onda si nevidljiv. Zatim si smešan. Potom si odvratan. Uvreda, kažu joj njeni čuburski drugari iz detinjstva, predstavlja na neki način prihvatanje. Dosad je i sama spoznala da nema ovde instant dostojanstva. Majka Vesna joj je zasigurno pomogla u tome mada ne ume da objasni kako i na koji način. Cica bez ustručavanja priznaje da, kad god poželi, njena majka iskazuje izuzetne manire, tanana osećanja, rafinirane gestove, nedokučiva raspoloženja. To joj je pomoglo da preturi preko glave svakakve haose, nerede, ko zna čije katastrofe, iskorenjenost, izolovanost, odricanje od oca, odvajanje od dece, muževljevu smrt.
„Ne primam to lično“, mogla je da čuje u fijuku vetra koji je postepeno jenjavao i pretvarao se u kratke uzdahe, u majčinsko disanje.
