Probudila se tog prepodneva posle samo dva-tri sata sna, sa stravičnim mamurlukom, ili verovatno i dalje pijana. Otišli su iz striptiz bara u sedam sati i zakoračili u jutro čije je svetlo bilo poput igle; probodena novim danom zaplakala je zbog izgubljene ljubavi, zbog rastanka kao takvog, zbog toga što je život tako kratak. Dakle, kada je uspela da se pridigne, pre svega ostalog, našla je u torbici adresu i broj telefona, što je iznudila od šankerice u baru, koju je sve vreme oslovljavala sa “draga moja”, i što joj je ova dala uz sleganje ramenima, i rekla joj da odmah iscepa cedulju i da je baci u klozetsku šolju i pusti vodu da ne bi došla u iskušenje da je potraži. Lidiju je pristiglo sećanje, sumorno kao teretni voz. I pre nego se zatekla na peronu.

Nedostaje joj njena rumunska draga, tamnoputa, snažna, sa malim licem, ošišana na kratko; ona što joj je pričala o svom “superdečku”, o tome kako je zabavno imati stalnu vezu kad si prostitutka. “Trudi se da bude pastuv”, rekla je njena draga, dovukla stolicu iza nje i zagrlila je. Rekla je da ne šalje pare kući starim roditeljima pre nego što ju je uzela za glavu i poljubila je šiljatim jezikom. Milovala je raspušteno… Lidija je počela da misli da ju je zavela. Njihovo poznanstvo je trajalo od otprilike devet uveče kada su stigli u bar, a ona sela na barsku stolicu do Lidije, pa do sedam časova ujutru kada su nerado otišli. Svaki put, za tih otprilike deset sati, kada ju je njena rumunska draga ostavila zbog nekog drugog gosta, osećala se kao da joj nešto fali. Bila je prazna, usamljena, šuplja, pogrešna. S obzirom koliko je ljudi prošlo kroz ruke njene rumunske drage zasigurno ju je već zaboravila, ili u svakom slučaju nema mnogo šanse da će je pamtiti do kraja života. Sada sećanje polazi sa perona Lidijine moždane kore, ne ide preko šina već u šreh. Samo mora da pazi da joj neko ne mazne novčanik.

Našli su se na dvadeset petom spratu hotela na Aleksanderplacu, na istoj visini kao i restoran TV tornja. Mogla je da povuče zavese da hotelsku sobicu zamrači, da je učini još zatvorenijom, a mogla je i da ostavi slobodan pogled na njen jad. Nije ni pomišljala da bi neko poželeo da ždrakne u hotelsku sobu iz onog restorana u TV tornju – za tako nešto bi morao da ima dvogled. Uopšte nije mislila da bi nekom to moglo da padne na pamet jer je TV toranj izgledao kao neko ko sve opaža, kao neumoljivi nadzornik, sa crvenim treptavim očima pored prozora.

Ve-ce i tuš-kabina smešteni su u staklenoj kabini od zeleno obojenog stakla – unutar hotelske sobe, tuš-kabina s toaletom. Dugo je povraćala u tom malom kavezu u kojem jedva da je mogla da klekne i koji nije bio zvučno izolovan. Preostalo joj je samo da se nada da njena rumunska draga ima čvrst san. Prisetila se, izmedju dva napada mučnine, kako je njen otac umeo da povraća nečujno, kao da curi. Kao u onom izrazu: život je iscurio iz njega. Kao da je život potočić koji pregaziš sa papučama u rukama. Povraćala je u grčevima, na kolenima, u najsramotnijem natrćenom položaju, obuhvativši kadu, obgrlivši je.

Tako je oduvek zamišljala, da će smrt da joj se desi u kupatilu, nekom mnogo čistom kupatilu, kao neka antiseptička smrt, ona bi se naslonila o beli čisti emajl, već bi okusila beli mir kovčega. Ali i dalje se nada da će kupatilo njene smrti barem biti veće od ove kabine u hotelskoj sobi na Aleksanderplacu, da će biti malo prostranije. Malo više prostora za umiranje, molim! Posle povraćanja legla je u krevet žmureći i pokušavala da se seti ko joj je jednom kazao kako je samoubistvo žurka na kojoj ostaneš do kraja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

0 Shares
Share
Tweet
Pin
Share
Share