PIŠE: Srđan Strajnić
Prvo što čovek pomisli kada nekoliko puta presluša novi album grupe Igralom je da je u pitanju nesporno kvalitetno ostvarenje.
Čovek koji o toj grupi ne zna ništa, nije je gledao uživo, nema nikakva predubeđenja. Čak i da je taj čovek (a taj čovek sam ja) pokušao nešto da sazna, kao što je i pokušao u nekom kasnijem trenutku, ne bi saznao bog-zna-šta.
Postoji nekakav pres-materijal povodom izdavanja prvog albuma (ili EP-ja, kako više volite), postoji na beforeafter.rs kratak osvrt Nikole Neškovića o bendu, postoji recenzija Sunovrata Dragane Erjavšek iz stereoart.me, koju sam se potrudio da zaboravim da ne bi na mene uticala pri pisanju ove moje, postoji i recenzija Marka Podruga za Ravno do dna, hrvatski portal.
Ovaj prikaz će biti, dakle, impresionističkog tipa. Ništa mi drugo ne preostaje, jer tekstove ne razabiram najbolje, a i one što sam sasvim dobro čuo ne bih se usudio da tumačim van domena „utiska“, dakle, ne bih se upuštao u semantiku.
Probajte vi ako ste raspoloženi: „Zlatan prsten, zamišljaš na prstu, zlatno dete, posvećeno krstu, zlatan sat, skriva taj veštački mladež, babaroga smrti, za pojasom zlatni kratež, zlatna kokoš, da malo pritegnem kaiš, zlatan prag, da ga posolim u papir (ovo verovatno nisam dobro razumeo), zlatno slovo, da njime započnem priču, zlatan sanduk, da u njega strpam svojinu…“.
Može se, naravno, iz ovog narativa izvući nekakav zaključak ali mislim da to nije neophodno. Može se komotno uživati u zvučnosti ovih stihova praćenih muzikom.
U stvari, muzika je kod Igraloma najbitnija – predstavlja i početak i kraj svega. Bas je taj koji vodi, kako je lepo primetio pomenuti Marko Podrug iz RDD, ali ne treba podceniti ni gitaru i naročito bubnjeve, tim pre što njih trojica formiraju zvučnu sliku primerenu znatno brojnijem sastavu.
Povezuju ih sa muzikom zapadne Afrike, ne znam da li je to tačno, nisam stručnjak za muziku tog dela sveta, ali ono što ja čujem više me podseća na Niš, Vranje i Leskovac, nego na Timbuktu, Dakar i Lagos.
Osnovni bitovi poliritmičnog karaktera su, očigledno, ti koji su „zaslužni“ za poređenja sa zapadnom Afrikom.
Na albumu nema pesme kraće od četiri minuta, što svakoj od njih daje priliku da se slobodno razvija. Nadogradnja na osnovne bitove čini svaku pesmu različitom, pre svega zahvaljujući tretmanu vokala.
U nekim pesmama vokal se koristi kao još jedan instrument koji „izvlači“ melodijsku liniju, u nekim drugim je pripovedač, ali ni u jednoj nije medijum patetično-sentimentalnih ekspresija. Posle višekratnog slušanja i dalje mi je teško da izdvojim svoje favorite.
Čas mi se učini da je to Omotač (…ja sam čovek koji se lakše prazni no puni, brže prihvata i lakše se buni…), čas već citirano Zlato ili Reka, koja zatvara album. Pri sledećim slušanjima, siguran sam, pojaviće se neki novi favorit, jer, prosto, na albumu nema slabe stvari.
Okreni – obrni, Dimitrije Simović (bas, glavni vokal), Mladen Marjanović (gitara i prateći vokal) i Marko Tomović (bubnjevi i udaraljke) su snimili dinamičan, zaokružen album koji prosto traži nova i nova preslušavanja. Sa svakim sledećim, album je sve bolji.
Možda se do kraja godine popne na sam vrh. Ne bi to bilo nezasluženo.
